Prirodno krivo

Vaš čitalac Petar Mitrović ima problem sa, kako on pogrešno kaže, homoseksualizmom. Zato odmah napravimo korekciju: homoseksualnost i homoseksualizam pojmovi su različitog značenja – dok prvo označava seksualnu orijentaciju ka sopstvenom polu, drugi bi, da postoji, mogao sugerisati zbog završetka –izam nekakvu društveno-političku ideologiju (kao socijalizam, fašizam, kapitalizam) ili umetnički pravac (impresionizam, dadaizam, nadrealizam itd.) U navedenom kontekstu, jedini legitmni –izam bio bi homoerotizam, specifičan erotski senzibilitet emaniran u istoriji kroz umetničku i teorijsku praksu od Mikelanđela do Vorhola, od Šekspira do Vajlda, od Platona do Šopenahuera, na primer. Homoseksualnost, sa druge strane, nema nikakve veze sa sodomijom i nekrofilijom, kako to čitalac pokušava da poveže, krajnje nedobronamerno, budući da navedene seksualne prakse mogu upražnjavati – i svakako upražnjavaju – i heteroseksualci. Pobrkani su, dakle, lončići i poklopčići dva različita nivoa, nivoa seksualnosti, koji označava isključivo preferencu ka sopstvenom, različitom, ili ka oba pola, i domen seksualnog čina, koji ne proizlazi direktno iz seksualne orijentacije jer različite seksualne prakse upražnjavaju pripadnici istih seksualnih grupa. Tako, na primer, možemo imati homoseksualne mazohiste koji preferiraju voajerizam, kao što su mogući i heteroseksualni nekrofili oralnog karaktera – nema nikakvih principijelnih barijera zbog kojih ovakve kategorizacije ne bi bile moguće. Spot Macy Gray „Sexual Revolution“ svakako je dobar vizuelni primer postojećih različitosti savremenih modela seksualne želje i mogućnosti raznovrsnih, eklektičkih, pa i prividno kontradiktornih seksualnih identiteta. Naravno, postoje drugačije vrste barijera, pre svega onih mentalno-ideološkog tipa, koje najčešće zovemo predrasudama, a koje upravo širokom puku samoproklamovanih čuvara javnog morala izgledaju kao neprihvatljive, jer se ne poklapaju sa njihovim ličnim i preferencama većine, te ih smatraju „odvratnima“, „nedopustivima“, „nemoralnim“, „protivprirodnim“. I to je OK. Nikom ne može biti osporeno da o seksualnosti drugog misli šta god želi. Problem nastaje kada to mišljenje, izneto u javnost, postaje, s jedne strane, osporavanje prava drugog da sam izabere svoju realizaciju seksualnosti, pa i pravo da javno nastupa zalažući se za poštovanje sopstvenih, vidno ugroženih prava. S druge strane, to mišljenje, koje je u stvari govor vladajuće, netolerantne ideologije, preti da postane i radikalni politički program nasilja, kao na Gay paradi 2001. godine, od koga se čitalac, u kvazitolerantnom maniru, ograđuje, nudeći mnogo perfidnije rešenje – samilosne ruke pomoći, koje bi, „umesto zalaganja za njihova prava pokušale da reše njihov problem“. Sugerišući tako da je homoseksualnost bolest ili makar nekakva čudna perverzija prirodnog, koju ipak ne treba umlaćivati (već možda lečiti, u vremenu kada se leči isključivo tzv. ego–distona homoseksualnost tj. neprihvatanje vlastite (homo)seksualnosti), on zaboravlja da je upravo ključni problem homoseksualne populacije nedostatak poštovanja ljudskih prava, odnosno da je rešenje „njihovog problema“ upravo uklanjanje javno (pre)ispoljene homofobije. Pismo dotičnog čitaoca svakako je prilog daljem osnaženju predrasuda, i legitimno ga je moguće smestiti u diskurs govora netolerancije, koji bi trebalo da bude efikasno zakonski sankcionisan, kao i svako drugo javno ispoljavanje netrpeljivost na nacionalnoj, verskoj, rasnoj, polnoj itd. osnovi. Sloboda govora ograničena je neugrožavanjem prava na slobodu života drugog, ma kakav on privatni život vodio „van očiju javnosti“ i „šta sve bio u stanju da uradi čim oseti malo slobode“, jer to Petra Mitrovića ni bilo kog drugog ne bi smelo da se tiče. Sem ukoliko nekog ne ugrožava, što onda postaje legitimni domen istraživanja pravosudnih organa, ali nikako radoznalih njuškala koje iznad svega zanima šta to, zaboga!, neko drugi radi „u krevetu“. Kao što je iritacija kampanjom za gay i lezbejska prava privatna stvar dotičnog građanina, koju on iz nekih razloga obznanjuje i čudnim asocijativnim putevima dovodi u vezu sa ekstremnim događajem proždiranja homoseksualnog partnera – što je krivično delo ubistva, koje sa seksualnošću nema nikakve direktne veze. U skladu sa navedenom igrom asocijacija, mogli bismo postaviti tezu da, ukoliko je homoseksualnost kanibalistička, onda se heteroseksualnost ispostavlja genocidnom, budući da je Hitler, zajedno sa vodećim nacističkim ideolozima, u logorima pobio četiri miliona ljudi, između ostalog i brojne homoseksualce. To je, naravno, sasvim besmislena konstatacija i ne treba je dalje razmatrati. Međuti, ono što je daleko od očiglednog, a čitalac pokušava da ispostavi očiglednim jeste „da su homoseksualci inače u starijim godinama skloni pedofiliji“, što je, opet, koliko homofobična teza toliko i apsurdna – uslov mogućnosti pedofilije, bila ona heteroseksualna ili homoseksualna, jeste da jedan od partnera bude (dosta) stariji, što konačno ponavlja veliku mudrost da je svaki pedofil star. Treba, naravno, dodati da se najveći broj slučajeva seksualnog zlostavljanja i fizičkog nasilja dešava upravo u heteroseksualnoj porodici, najčešće od očeva, što nikako ne dovodi do zaključka da su svi muški heteroseksualci skloni u porodičnom okruženju pedofiliji, ili da je heteroseksualnost u bilo kakvoj vezi sa pedofilijom, sa kojom bi Petar Mitrović da poveže homoseksualnost, doduše nasilno i nespretno, batinom i štapom i kanapom, produkujući sklepane teze, utemeljene na predrasudama i samo njemu poznatim „činjenicama“. Naravno, ključni začin ovom već sasvim neukusnom, hladno posluženom čorbuljku homofobije jeste i moralistički apel sa dubokim patosom pravednika u ogorčenju nad svim „zlima“ ovog sveta: „Pa gde je tu granica?“, tražeći ispostavu nekakvih kriterijuma za određenje te nejasne granice dozvoljenog. Stoga, razrešimo, doduše ad hoc, koliko ovaj odgovor dozvoljava, čitaočevu dilemu: rešenje nije u nečemu njemu veoma bliskom, u doktrinarnoj paroli hrišćanstva „činite drugima ono što biste želeli da vama čine“, jer bi jedan mazohista mogao činiti drugima ono što se njima nikako ne dopada, već u poštovanju prava slobodnog izbora egzistencijalne prakse, sve dok istovetno pravo drugog time nije ugroženo ili, u gorem slučaju, totalno osporeno. Navedeni etičko-politički problem tako se pomera, sa pitanja granice, na problem značenja reči ugrožavanje, koje ne može biti rešeno nekakvom krilaticom iz mađioničarskog šešira, već aktuelnim društvenim razvojem ka poštovanju identitetskih različitosti i iz ovog proizašlom zakonskom praksom, koja bi trebalo da principijelno pokriva sve moguće raznovrsnosti ugrožavanja prava drugih. Sve što je, u domenu seksualnosti, regulisano slobodnim pristankom oba ili više partnera, ne bi trebalo da bude problematično. Sve ostalo, a naročito netolerancija prema slobodi seksualnog izbora drugog (bez obzira kakve je počinilac seksualne orijentacije, hetero ili homoseksualac, svejedno), trebalo bi da bude sporno, van svakog spora. I, naravno, ponovimo to, kao ispoljavanje radikalne diskriminacije i osporavanje koncepta ljudskih prava, zakonski adekvatno sankcionisano, jer je „netolerancija prema netolerantnima“ koncept na kome, još od Rusoa, počiva ideja demokratskog sistema.