Porez i vlast

Parlament države u kome svaki sedmi poslanik ne predstavlja ama baš nikoga ko u toj državi živi (a i sam živi negde daleko) u najboljem je slučaju nepravedno, a u najgorem opasno mesto.

Praktični problemi: kako poslanici iz dijaspore učestvuju u radu parlamenta? Da li treba da napuste svoje poslove i živote u „dijaspori“ i mandat provedu u Srbiji? Onda možda više i ne bi bili dijaspora. Ili će država plaćati (astronomske) putne troškove kao i ostalim poslanicima? Na koliko sednica bi mogli (morali!) da prisustvuju? Možda bi njihovo učešće (a bojim se i doprinos) bilo isključivo virtuelno. Gledali bi prenos sednica (ima li uopšte toga još?), a onda poslali svoj glas (elektronskom) poštom. Možda bi ovlastili nekoga „u lokalu“ da glasa umesto njih (ima primera, doduše tek „turističkih“)?

Nije li petnaest procenata „stranaca“ u Skupštini snishodljivo prema „domaćima“? Grupa od 25 poslanika je značajna sila, ukoliko deluje usklađeno, i lako može da bude presudna u svakom pitanju. Može da postavlja i ruši vlade, donosi i zaustavlja zakone. Pri tom niko od njih ne bi ni na koji način snosio posledice svojih akcija u parlamentu (osim možda gubitka mandata na sledećim izborima, ali to je rizik za svakog poslanika). Njihovi životi zavise od zakona nekih sasvim drugih država.

Sve u svemu, sistem nepravedan, nepraktičan i podložan najraznovrsnijim zloupotrebama. O osećanjima „domaćih“, na čije živote iznenada (potencijalno ogroman) uticaj imaju upravo oni koji su odlučili da svoje provode na drugom (implicitno boljem) mestu, da i ne govorim.

Sasvim je jedna stvar delovati kao (neplaćeni) ambasador, kulturni, naučni ili ekonomski ataše, a sasvim druga imati (zahtevati, čak) pravo da se upravlja životom zemlje iz koje se otišlo, jer se mislilo da će drugde biti bolje (iz bilo kog razloga). To sam uostalom uradio i ja, pre skoro deset godina, i evo me kako ono prvo radim rado, usrdno, a nadam se i uspešno, a ono drugo ne bih poželeo nikome, pa ni sebi. Pogotovo ne sebi. Sasvim sigurno ne bih pristao (ako bi me neko pitao) da Britanci koji žive van Velike Britanije budu birani u britanski parlament (na sreću, ne mogu, a niko i ne traži da budu). Podjednako ne bih poželeo građanima Srbije da im neko ko živi u Velikoj Britaniji kroji sudbinu, pa neka je po sto puta građanin (i) Srbije. A pogotovo ne ja. Ja im se kao poslanik u Skupštini Srbije, sigurno ne bih svideo.

Nego, kada sam već spomenuo Veliku Britaniju, možda bi bilo dobro setiti se i citirati čuveni slogan kojim su se američke kolonije usprotivile britanskoj upravi krajem XVIII veka: no taxation without representation (nema ubiranja poreza bez učešća u vlasti). Sasvim sam ubeđen da u modernom i pravednom svetu mora važiti i obrnuto: no representation without taxation (nema učešća u vlasti bez plaćanja poreza), gde je taxation (plaćanje poreza) zamena za prebivalište. Kome je do vlasti, a nekima izgleda jeste, neka se preseli u državu kojom bi vladao. U suprotnom, izlaže se opasnosti da ga sopstveni narod proglasi za okupatora…