„Patriote“ i „Rodoljubi“

Polemika je kod nas gadna stvar. Prilepe ti uvek nešto: na primer, „frustrirane, pohlepne, guzate babe“; a ako niste to, onda ste antiratni profiter, izdajnik, plaćenik ili, u najmanju ruku, antisrbin – što uključuje i sve prethodno. Uz rizik da me tešićevskim jezikom nazovu „anonimnim piskaralom“, ja ću se ipak uključiti u ovu polemiku.

Dobro, nema nikakve sumnje da je većina učesnika u ovoj polemici (kao i u Srbiji uopšte) na suprotnoj strani od one koju čine „antiratni profiteri“, „frustrirane pohlepne babe“, „moralni fundamentalisti“, „plaćenici“ i još poneko. Da li je i Simon Vizental bio antiratni profiter? Ili se možda obogatio na holokaustu?

Ali, da se ne zaboravi, u ovoj polemici reč je o zločinima. Reč je o groznim, masovnim zločinima koje su počinili vojska, policija, parapolicija, paravojska i razni „savesni“ dobrovoljci, reč je dakle o zločinima nad civilnim stanovništvom, pretežno ženama, deci, starim ljudima – nenaoružanim licima. A reč je i o neubedljivoj želji da se o žrtvama, zločinima i počiniocima govori otvoreno. Objašnjenje je prilično jednostavno i odražava stav vlasti, jer nema ozbiljne promene javnog mnjenja dok vlast svojim stavom, a naročito institucijama, ne prione čvrsto i odlučno na rasvetljavanje mračne prošlosti i naše uloge u njoj. Pa i onda će se mnogi izvući.

S pravom se pita prijatelj M. Bobića „da li mladi koje viđa po gradu dovoljno znaju o ratu i ulozi svojih roditelja u tom vremenu„. Prijatelj, dalje, smatra da je otkrivanje istine neophodna stepenica u daljem razvoju društva. Zalaže se da se time bave mediji i obrazovne ustanove. I šta je tu sporno? Da se radilo (i radi) na takav način, možda ne bi sto hiljada mladih klicalo Arkanu na nedavnom koncertu Svetlane Ražnatović, i to baš na desetu godišnjicu od napada Arkanovih Tigrova na Bijeljinu i stravičnog progona i ubijanja stanovništva. Niti bi se masovno nosile majice sa likovima Karadžića i Mladića (i jedan republički poslanik pojavljivao se u parlamentu u takvoj majici) niti bi ceo grad i Srbija bili ispisani grafitima Obraza. Niti bi se u crkvi na Fruškoj gori prodavala knjiga Protokoli sionskih mudraca. Ovako nam, izgleda, ostaje da nam mlade vaspitavaju Obraz i slične rasističke organizacije, tipa Samo Srpkinja Srbina spasava, Krv i čast, Sveti Justin Filosof.

Nakon što su o holokaustu napisane mnoge knjige, Danijel Jona Goldhagen je objavio Dobrovoljne Hitlerove dželate – Obični Nemci i holokaust (knjiga se pojavila i kod nas 1998. godine). U šest poglavlja Goldhagen opisuje kako je bilo moguće na najzverskiji način mučiti i pobiti šest miliona Jevreja – samo zato što su bili Jevreji. „Antisemitizam je nagnao na hiljade ‘običnih’ Nemaca – a nagnao bi i milione drugih da su se našli na odgovarajućem mestu – da ubijaju Jevreje.“ Pa dalje: „Na sistematsko i nemilosrdno ubijanje hiljada nenaoružanih, bespomoćnih jevrejskih muškaraca, žena i dece Nemce nisu nagnale privredne teškoće, sredstva prinude totalitarne države, društvenopsihološki pritisak niti nepromenljive psihološke sklonosti, već predstave o Jevrejima koje su u Nemačkoj bile sveprisutne, i to decenijama.“

Od početka ratova u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini slušali smo priče raznoraznih „patriota“ i „rodoljuba“ (oni su nečiji roditelji, gospodine Bobiću!) o njihovim hrabrim pohodima na gradove i sela preko Dunava i Drine. Gledali smo i slušali njihova hvalisanja na najmanje dve televizije – na državnoj (pesmom „Učini bar jedan pogrešan korak“ srpski oficir želi Hrvatima „srećan“ prelazak preko minskog polja) i na NTV Studio B (koji je jedno vreme prenosio „Dnevnik“ sa Pala). Setićemo se da je, sada već bivša urednica Studija B a danas na jednoj velikoj privatnoj televiziji, dovela u studio borca iz Slavonije (Srbina), koji je otvoreno ispričao kako je upao u jednu hrvatsku kuću gde su ukućani večerali, rekao im da im je to poslednja večera i pobio ih. Osvetio se, kaže; ne počiniocima zločina nad svojim ukućanima, već sasvim drugim i pre svega nevinim, ljudima. U „Noćnim razgovorima“ Radija Slobodna Evropa, jedan novinar gost svedočio je o grozotama u logorima Omarska i Manjača, rekaviši da mu slušaoci ne bi poverovali kada bi ispričao šta je video. Na insistiranje novinara ipak je rekao: „Pa, mislim na spaljene leševe, mislim na pojedine delove tela, koji vise u pušnici za sušenje mesa i slično. Zaista mislim da je ovo dovoljno gadno da ne bismo išli dalje.“ Novine su pisale i o rezervisti iz Vranja koji je priznao da je ubio oko 70 bosanskih Muslimana. Bilo je malo uznemirenja oko te priče, ali je na koncu ipak zaključeno da je reč o ludaku. Ni danas se ne zna da li je „ludak“ stvarno pobio te ljude. Otkud ludaci iz Srbije na hrvatskim i bosanskohercegovačkim ratištima? Otkud bilo ko odavde tamo? Zašto je Vučelić bio ministar inostranih poslova, ili šta god, kod Vučurevića (koji je trebalo da izgradi „lepši i stariji Dubrovnik“)? Zašto su streljani Hrvati iz vukovarske bolnice? Taman da su svi od reda bili „zenge“ i „ustaše“, a nisu, zar ih nije trebalo uhapsiti (zarobiti) i suditi im?

Setite se koliko ima javno optuženih? Jedan od njih je nedavno imao vrlo posećenu promociju knjige „o sebi“. A pošto nije bilo zgodno da se optuženi tako javno slika, naš predsednik države poručio mu je da se zbog sebe i zbog nas malo pritaji jer mu se Hag od devete rupe na svirali prinudno pomakao ka napred. Nabrajanje svega što smo čuli i čime su se vrlo dičili i hvalili počinioci, a mediji izveštavali šireći „istinu“ o „našoj“ pravednoj borbi, moglo bi da ispuni desetine i stotine stranica. Ali čemu – „obični“ Srbi to ionako znaju. Od njih smo i slušali o svim tim grozotama.

Suđenje Miloševiću samo po kosovskoj optužnici sasvim precizno pokazuje da su ljudi (stari, mladi, žene, deca pa čak i fetus od osam meseci) – sve Albanci – bili zverski mučeni, ubijani i pokopani u Srbiji. Dve godine je prošlo od otkrivanja ovog monstruoznog zločina i još se ne zna ko je kriv ili odgovoran, kako vam je draže.

I na kraju, šta uraditi? Prestati sa akademskim raspravama i krenuti u konkretne akcije. Uvesti šok-terapiju u „konjskim“ dozama. Vrteti na svim programima i u isto vreme ista svedočenja i filmove, kao u Južnoafričkoj Republici. Svaki dan. Ne samo povremeno, da se narod ne uznemirava, negde iza ponoći kao što NTV Studio B radi sa „Haškom hronikom“, na primer, ili B92 sa pola sata „Katarze“ subotom u pola deset ujutro, kad ljudi spavaju ili su na pijaci. Podizati optužnice i suditi osumnjičenim za ratne zločine ne bi li se ova ravnodušna sredina uznemirila, počela da se stidi, tako da joj postane tesna vlastita koža. Da zamisle taj bol, tu fizičku patnju, poniženja, strah žrtava koje čekaju smrt. Da se zapitaju kako je fetus dospeo u hladnjaču. Kako, ljudi? Kako to može? Ko to može? Ili je sve beznadežno.

U ovoj polemici bar nema spora da su zločini počinjeni. Ima, izgleda, dilema kad, kako i da li o tome raspravljati. Da li se dovoljno i objektivno piše o zločinima? Možemo li mi koji učestvujemo u ovoj raspravi da se složimo da režim nije uradio ni ono što je mogao? Da, na primer, privodi i saslušava poznate učesnike „Dubine 2“. Možemo li mi (svi su dobrodošli) da zajednički napišemo zahtev kome treba (Vladi, tužiocu, policiji itd. – znači onima koji to mogu) a kojim tražimo da se osumnjičeni procesuiraju? Ili ni to ne možemo? I da prestanemo da se vredjamo.

P.S. Od svih kvalifikacija koje dobijaju učesnici ove polemike od drugih učesnika jedino je tačno to da smo frustrirani (ja jesam), jer pravda nije zadovoljena i čini se da neće biti, bar ne za života preživelih žrtava i počinilaca.