Partijski animozitet u »Vremenu«

Jedanaest godina je prošlo od kada je usvojen „najstrašniji Zakon o informisanju“ i u tih jedanaest godina naučio sam da primam sve moguće vrste udaraca, od onih političkih do onih koje teško da možete pod to da podvedete. Priznajem, nisam se smrtno uzbudio zbog teksta i opreme teksta koji je napisala Vera Didanović, ali sam, prvi put posle ko zna koliko godina, rešio da reagujem i ukažem ljudima koji čitaju vaš list na neke nelogičnosti.

Kažu da se ljudima koji se stide, ili, čak, na neki način, boje svoje prošlosti, ta prošlost vraća u život iznova i iznova. Lično, nemam taj problem. Ne zato što sam bezgrešan, naprotiv, za razliku od većine drugih ljudi bio sam u stanju da sagledam sve svoje greške, stvarne i velike, ali ne mogu i neću da prihvatam odgovornost za stvari koje nisam učinio, ili za koje svakako ne mogu biti odgovoran. Ono što mi je posebno interesantno jeste da sam od potrčka i poltrona, sitnog gmizavca koji, nećete verovati, kopitom potpisuje nekakve papire (sve to je pre deset i jedanaest godina objavljivano u „Vremenu“) , a nisam znao da su gmizavci papkari ili kopitari, uspeo da postanem simbol gušenja slobode medija. Na stranu to što bar dvojica urednika „Vremena“ znaju da sam, bar jedanput, u političkom smislu rizikovao štiteći njih i njihovu slobodu izražavanja od onih koji su im danas simboli uspeha nove koalicione vlasti, nadasve evropske. Posebno mi je interesantno koliko u analitičkim tekstovima vašeg cenjenog lista ima politike i svakodnevne odbrane interesa režimske koalicije. Uzgred, simboli vam se menjaju u skladu sa političkim potrebama. Kad je trebalo rušiti Miloševića, on je bio simbol gušenja slobode medija, kad je Šešelj bio jak, onda je on bio taj simbol, danas sam ja, a sutra će biti neko četvrti, samo ako se slučajno drzne da ugrozi vlast Demokratske stranke i njenih koalicionih partnera. Interesantno, zakone koje donosi današnja vlast kritikovaćete, ali ćete njihovu jedinu alternativu, uvek i na svaki način, satanizovati, ne čak ni zato što mislite da bi to bila lošija vlast, već samo zbog ličnog ili, još gore, partijskog animoziteta koji neki od vas poseduju. Da ne biste rekli kako su mi novinari uvek krivi, kako sam drzak i kako bezobzirno zaboravljam sve strahote iz moje prošlosti, spreman sam da priznam svu svoju krivicu. Naime, kriv sam što sam bio nedovoljno hrabar da se nekim stvarima javno suprotstavim, kriv sam što sam učestvovao u donošenju Zakona, koji nije bio dobar, ali je donet u teškom trenutku za zemlju (predratno i ratno stanje) i manje je loš od ovog danas koji tako

stidljivo kritikujete, kriv sam i zbog toga sam snosio političke posledice i izdržao najteže lične napade. Bolje nisam zaslužio. Ipak, nisam ubio nikoga, nisam ukrao ništa, a siguran sam da ću sve svoje političke greške i ubuduće skupo plaćati. Uveren sam, istovremeno, da nigde niste mogli da primetite moje napadno evropejstvo, mogli ste, siguran sam, da uočite samo ozbiljnost i odgovornost za budućnost naše Srbije. Ranije sam vam smetao kao navodni antievropejac, ali vam mnogo više smetam kao posvećeni evropejac. Jeste li se upitali, kako je to moguće?

Na kraju, srećan sam, iskreno, ako sam vam u današnjoj, opljačkanoj, ojađenoj i Srbiji bez nade i perspektive ja najveći problem. U tom slučaju, stanje u zemlji je mnogo bolje nego što svi vidimo i tome se veoma radujem.

S poštovanjem,

Aleksandar Vučić