O lisici i vuku

Tokom jednog od neuspelih krugova predsedničkih izbora u Srbiji, koji su praćeni brojnim pojavljivanjem „nezavisnih analitičara“, iznesen je predlog da se uz ime svakog analitičara navede i tzv. disclosure – stranka u kojoj je autor član, savetnik ili na koji drugi način s njom povezan. Šteta što to nije prihvaćeno, tako bismo mogli da saznamo i malo više detalja o Slobodanu Antoniću. No, ako to nismo, barem smo saznali na šta se sve troše pare iz budžeta. Dve godine posle odlaska sa vlasti – ako ne ideje i metoda, onda barem glavnih eksponenata režima Slobodana Miloševića, naša „nauka“ se bavi onima koji bi da se bave dešavanjima do 2000. g. Ako ništa drugo – interesantno. Teško je u sažetom obliku adekvatno komentarisati Antonićev tekst, osim reči da je paradigma kukanja desnog nacionalizma kako ih svi progone, no legitimno je pravo (sve popularniji izraz) svakog da iznese svoj stav. Pitanje je, ovde, pitanje novca za iznošenje tih stavova. Koji je to razlog da se o trošku svih građana finansira borba najkonzervativnijih krugova? Ali, čini mi se da nema mesta (preteranom) čuđenju što se tako nešto događa. Od 5. oktobra 2000. do danas nikome iz neke zvanične institucije nije palo na pamet da popiše i predstavi javnosti sve ispade uperene protiv drugih nacija, naroda, veroispovesti, koji su bili sastavni deo miljea tih vremena (nažalost, sastavni deo miljea i od 2000. naovamo). Ne želeći da umanjim proganjanja i ispade protiv bilo koga, ipak bih kao primer naveo antisemitizam, naprosto stoga što je izuzetno dobar pokazatelj takvih „stanja“. Jevrejska zajednica je zanemarljiva u broju, u velikom broju sredina i nepostojeća, pa se antisemitski ispadi ne mogu povezivati sa problemima „neposrednog kontakta“. Bilo bi suvišno ovde pominjati čuvene Protokole sionskih mudraca i to ko i dalje uporno štampa tu knjigu i gde se knjiga prodaje (i kako tužilaštvo okreće glavu od krivičnih prijava). Ako su doskora po raznim „patriotskim“ TV stanicama, radio programima, novinama i gde već sve ne omiljeni gosti bili oni koji su manje ili više direktno „otkrivali“ svetske zavere, sa čestim isticanjem da je to jednako sa „jevrejskom zaverom“ iako se država i intelektualni krugovi u poslednje dve godine nisu baš potrudili da uspostave niz moralnih i vrednosnih stavova koji bi jasno i upečatljivo takve stvari tretirali kao negativne, nema mesta čuđenju što se o državnom trošku finansira „rad“ koji kritikuje usamljene napore pojedinaca da ukažu na negativne matrice ponašanja. „Taj deo inteligencije nije prevelik, ali je poprilično uticajan, naročito među medijskom, kulturnom pa i političkom (pod)elitom)“, kaže autor o njima. Avgusta 2001. g. tribina o antisemitizmu Helsinškog odbora za ljudska prava u zgradi čačanske opštine prekinuta je nakon što su iz publike stigle salve uvreda na račun Jevreja („Oni su najgori ljudi na svetu“, „To su svinje“), lokalne verzije teorija zavere, te vaganja broja stradalih Jevreja u holokaustu („Nije šest nego ´samo´ dva i po miliona“, dobacio je neko) i istorijskih prisećanja na to da „su u Čačku posle Drugog svetskog rata egzekucije obavljali samo Jevreji“. (Objavljeno u „Reporteru“ od 8. avgusta 2001) Godinu dana kasnije u Čačku se sa reči prelazi na „dela“, pa su na fasadi kuće u kojoj živi jevrejska porodica ispisani antisemitski grafiti najgore vrste. Šta je na redu naredne godine ako se zna da se i po prvom i po drugom „slučaju“ reagovalo protokolarnim izjavama? Čak i kada se (mlako) reaguje na neki konkretan ispad, i dalje se ne čini ništa na stvaranju sistema mišljenja i vrednovanja koji bi omogućili da se ne razvija način mišljenja koji dovodi do pisanja grafita i drugih „slučajeva“. No, ne samo da se ne čini ništa značajno na razvijanju pozitivnih i suzbijanju negativnih obrazaca nego se, izgleda, mnogo više radi na „raščlanjivanju i obradi“ onih koji se bave kritikom ekstremnih nacionalističkih, ksenofobnih i ostalih obrazaca mišljenja i ponašanja. Pa se, kako videsmo u od Republike Srbije finansiranom Antonićevom „radu“, takvi žigošu kao da su problem oni, a ne upravo ponašanja i razmišljanja na koje oni ukazuju. Kako nam se sada, da ponovim – o trošku budžeta, pokazuje, važnije je raspravljati o rečniku i stilu onih koji u svojim delima negativno pominju krajnju desnicu i ne žele da dešavanja o prethodnoj deceniji prepuste zaboravu i Komisiji za pomirenje. Znači li to da je po društvo mnogo opasniji rečnik „ne mnogobrojnih ali uticajnih“ od potpunog odsustva konsenzusa o moralno i društveno poželjnim i nepoželjnim vrednostima i oblicima ponašanja? Tom zaključku pomaže i prećutno (nekad i glasno) odobravanje brojnih negativnih obrazaca i akata, počesto i sa najviših pozicija vlasti i institucija, „lovostaj“ u pogledu bilo kakvog efikasnog sprečavanja i krivičnog gonjenja za takva dela i niz sličnih stvari.