Nešto treće

Ustavni poredak u Republici Srbiji jeste definisan, i liberalna demokratija kao političko uređenje jeste stabilna (lično mi je drago zbog toga). Ali sama ideja da je politička klasa u ovoj državi nepromenjiva i bogomdana u srži je antidemokratska, pa i feudalna. U susednoj Hrvatskoj kandidati političkih strana se naime menjaju, pa recimo Stipe Mesić nije, zamislite, bio kandidat SDP-a za premijera ili predsednika, već Zoran Milanović, dok su recimo Sanader i Kosorova najverovatnije završili svoje političke karijere. Ako već insistirate na profesionalnosti, hajde na napravimo bilans postojećih partijskih kadrova, svih stranaka u Srbiji. Stopa nezaposlenosti 2011. je 23,7 odsto, znači jedan od četiri radno aktivna čoveka u Srbiji je nezaposlen, i to u zemlji gde je stopa aktivnosti već mala – 46,5 odsto (RZS). Indeks percepcije korumpiranosti je 3,3, jedan od najgorih u Evropi (Transparency International). U Srbiji 2012. godine živi 7,1 milion stanovnika, dok je 2002. godine živelo 7,3 miliona. Godine 1991. živelo je 10 miliona ljudi, ali stanovništvo Kosova više ne ulazi u procenu RZS-a o stanovništvu Srbije. Republika Srbija je 14. u svetu po broju samoubistava (podatak SZO iz 2009). Ovi makropokazatelji su presek stanja Srbije u ovom trenutku, i direktno su vezani za rad izabranih predstavnika naroda Srbije. Pritom, ja uopšte ne ciljam na nekakav Usrećiteljski projekat. Nije potrebno (niti bi smelo, ako mene pitate) da Vlada Srbije traži npr. životnog druga za osobu koja razmišlja o samoubistvu. Ali činjenica da je stopa samoubistava takva odmah elementarno povlači da bi hotline za samoubistva morao biti bolji, kao i drugi vidovi prevencija definisanih od strane nadležnih zdravstvene institucije, kad se već, podsećam, finansiraju od novca građana. Drugim rečima, da napravim grubu metaforu, ako su građani Srbije akcionari, a Vlada upravni odbor, rezultati rada su jako loši. Članovi upravnog odbora nisu ispunili zadatke u roku, i zaslužuju otkaz. I pritom ne razumem kako apstrahovanje „krize“ može da bude izgovor. Ako je Čarls Prins dao otkaz zbog lošeg rada, a Vikram Pandit posle njega prihvatio da radi za dolar godišnje, na mestu generalnog direktora Citigroup, možemo da tražimo odgovornost na legalan i legitiman način. Pritom, na drugi tim, „opoziciju“, drugi upravni odbor, ne želim da trošim previše reči. Meni je dokaz elementarne nesposobnosti da „opozicija“ ili ne zna ili izbegava činjenice koje sam naveo, verovatno zbog shvatanja da nisu sposobni da te pokazatelje promene. Znači, jedino što preostaje je nešto treće. Već mesecima traje kampanja za vraćanje građanske suverenosti kroz nevažeći listić, a sada uz jednu novu narodnu inicijativu za izmenu i dopunu zakona o izboru narodnih poslanika. Po predlogu, glasački listić bi sadržavao, pod rednim brojem nula, posebno opredeljenje, ne listu, koje glasi „ne glasam ni za jednu od ponuđenih lista odn. kandidata“. U slučaju da ovo opredeljenje osvoji najveći apsolutni broj glasova, izbori se poništavaju i na ponovljenim izborima ne mogu da učestvuju kandidati koji su već učestvovali. Ovaj novi mehanizam bi prisilio političke stranke odnosno organizacije da ponude stvarni izbor „za“ jasna rešenja spomenutih problema, a ne ponovo „protiv“ nekoga.