Naslikala muža

Poštovana redakcijo,

sa željom da čujem i „drugu stranu“, sa pažnjom (mada emotivno teško) pročitao sam intervju sa gospođom (drugaricom) Mirom Marković, u vašem poslednjem broju. Vaš list redovno pratim na internetu, jer nažalost (ili na sreću) supruga i ja nismo u našoj zemlji.

Moj komentar intervjua može se sažeti u dve reči: bljutava patetika. Izgleda da je ova naša zemlja kompletno poludela jer je pored tako divnih ljudi (do sada) na njenom čelu i toliko poštenih i požrtvovanih rodoljuba u JUL-u i SPS-u dospela u propast.

Dakle, bljutavo, gospođo… Patetici o Vašoj herojskoj i samopožrtvovanoj deci ne veruju više ni vrapci u vašem dvorištu, u jesen… (Poslužih se vašim stilom dobrog đaka sedmog razreda osnovne škole)… Slika Vašeg cenjenog supruga, koji je na žalost i užas miliona građana napaćene zemlje bio (legalno izabrani?) šef države, jedino se sada može okačiti na zidu u Vašoj sobi… I nigde više…

Nehotice ste u jednom bili u pravu… Želeći da istaknete da tako nije, lepo ste opisali ono što je baš profil Vašeg supruga (ili Vas kroz njega) kao predsednika drzave:

„…Biti predsednik države je privlačno samo za nekoga ko nema nameru da radi, za koga će većinu poslova obavljati neko drugi, ko je lišen osećanja odgovornosti za državu i narod i ko tu poziciju doživljava kao priliku da jedno vreme lepo živi i ako mu se ponekad prohte odlučuje o tuđim životima…“

Taj neko je baš Vaš Slobodan, bio on nekada legalno biran ili ne.

Poštovanje redakciji lista „Vreme“, na hrabrosti i istrajnosti, što želim i ubuduće (izgleda, trebaće)…