Namera, rezultat, estetika…

Gdine Kovačeviću, silno sam se iznenadio čitajući Vaš komentar mog prikaza „Istorije elektronske muzike“, ne toliko nedostatkom ikakve ambicioznosti vašeg pisanja, koliko viškom prepotentnosti, ali, ipak, najviše Vašom nespremnošću da budete maštoviti, kad već nemate tolerancije za drugačije mišljenje, što bi Vaše samoproklamovano poznavanje materije trebalo da Vam omogući.

Prvo, Vi niste pročitali prvi deo ovog teksta, a da ste, barem, pratili hronologiju drugog nastavka shvatili biste da se Kraftwerk, kao i Can (tj. Krautrock pokret) nalaze u prvom delu. Residents i Cabaret Voltaire ostaju kolateralne žrtve ograničenog prostora koji je za temu ostavljen (uz napomenu da će se o Residents pisati povodom njihovog predstojećeg koncerta u Beogradu).

Drugo, za Garyja Numana piše da je (citiram) „imao nekoliko hitova koji su esencijalno bili pop, ali za živalj naviknut da taj termin povezuje sa Bee Gees, Numan je zvučao kao Nine Inch Nails“. Uštedeću sebi vreme da Vam objašnjavam da nisu samo Bee Gees pop. To je, ipak, samo Vaš propust.

Treće, što se Talk Talk tiče, Vi ste izgleda samo površno upoznati sa njihovom karijerom (preporučujem Vašoj pažnji njihov album Spirit Of Eden). Uostalom, o Vašem komentaru dovoljno sudi to što Visage, Duran Duran i Spandau Ballet svrstavate u istu kategoriju.

Četvrto, bendovi koji su imali klavijaturistu (Frankie Goes To Hollywood, Aha, Kajagoogoo…) nisu shvatili značaj elektronske muzike na isti način na koji su to uradili Kraftwerk, Gary Numan, ili, čak, Pet Shop Boys, ali je upotreba sintisajzera (možda je zbog Vas trebalo da preciziram, umesto narečenih klavijatura) omogućila popularizaciju elektronske muzike. I nigde ne piše da su oni bili elektronski bendovi, jer su imali klavijature. O tome da li su Aha ili Culture Club muzika, sa Vama očigledno ne vredi raspravljati.

Peto, devedesete jesu zbrzane, što i nadnaslov kaže (Ubrzo potom, i ukratko). Elektronska muzika je u ovom periodu doživela najveću ekspanziju, a temeljno obraditi sve pojave i pravce zahtevalo bi prostora koliko ceo ovaj tekst zajedno (i prvi i drugi deo). Odabir navedenih autora, u velikoj meri jeste korigovan po mejnstrim merilima, ali samo zato što je fizički bilo nemoguće upustiti se u opširniju priču. A ta decenija se nije mogla u potpunosti preskočiti.

Uvažavam Vašu zamerku da je ceo tekst napisan kao da je kompilacija tekstova iz stranih časopisa ili sa interneta, a potom drastično skraćen i sažvakan. Moja inicijalna namera bila je da mi Dragoljub Žarković obezbedi 100.000 evra, koje bih potrošio na obilazak relevantnih muzejskih objekata po Evropi, odgovarajućih institucija koje arhiviraju materijale vezane za temu, kao i finansiranje selektivnog izbora od najmanje dvadeset autora elektronske muzike sa kojima bih obavio zasebne intervjue. Ostatak novca mislio sam da potrošim na nabavku literature vezane za ovu zanimljivu materiju. Potom bih uz svaki primerak „Vremena“, čitalac dobio potpisanu knjigu na poklon u kojoj bi znatno bolje i opširnije obradio zadatu temu.

Ali, sumnjam da bi Vaši estetski stavovi i tada bili zadovoljeni.