„Mein Kampf“ izvesne Mirjane Marković

Da mi je neko rekao da će prvi nezavisni nedeljnik, kako se izdaje i reklamira ovaj njus, ustupiti mesto i ekskluzivni prostor Mein Kampfu, ne bih mu verovao, da je još toliki.

I prevario bih se ne jedanput, ne dva puta, već cirka tri puta.

Ovaj put je, doduše i zaista, Mein Kampf /Moja borba/ slupan u dijaloškoj formi i ispovednom tonu (tona lagarija, jadna ludosti!). Nije ga potpisao, kako valja, vanpartijski drug Adolf Hitler, već supruga prethodnog predsednika, profesorka sociologije iz Požarevca, sa stalnim mestom boravka u Užičkoj ulici, zavedena u knjigu rođenih i udatih kao, elem i haj, Mirjana Marković.

Dakle, eMeM sama priznaje da prepisuje s nemačkog originala, u slobodnom i raspevanom prevodu, da je borba njen svet, da se iz jedne borbe selila u drugu.

Četrnaest godina borbe je isteklo dok je vladao njen čovek, suprug eMeM. Prozvali su ga balkanskim kasapinom. (Koincidencija in adjeto: toliko je otprilike bio Vođa na vlasti, firer, Hitler , koliko i eSeM.)

Doista je oko sebe napravio klanicu, na terenu ehemalige Jugoslavije.

Bezmalo milion mladih i nešto starijih uspelo je da mu umakne, preko grane, u prinudnu emigraciju, iz ludnice.

Ugrobio je i ne zna se broja, ne samo svoje, već i susede svojih zemljaka.

Uništio je čega god se dotakao.

Naterao je kako je znao i umeo, a bio je vešt i lukav kano žabac, da nas NATO bombarduje.

Nemačkom ministru spoljnih poslova Joški Fišeru, pet-šest dana pre bombardmana, kad ga je ovaj prizivao glavi, rekao da on, dakle eSeM, može da ide preko samoproizvedenih leševa, a da li oni ne mogu da idu preko tih leševa, dakle te nemačke Švabe.

Naglo prekidam podsetnik, a ipak vas podsećam: iza muškaraca, pa makar oni bili fireri i pateri države, stoji žena vladaljka.

Spiritus woman!

Bračni par je odigrao dance macabre na našim jedinim životima i živim grobovima.

Velika maman naroda je, usto, pisala dnevnike, kao svaka neuspela domaćica i kopija skojevkice. Prefrigano je sadila svoj komunofašizam u saksiju sa veštačkim cvetovima benžamina. U slobodnim časovima je na fotke svog nežnog i vernog supruga, dabome eSeMa, docrtavala brkove s mustre Staljinka i Adolfa Hitlerovića, a zatim ih brisala svojim crvenim od karmina kažiprstom.

Retuš je uspeo, pelc se primio.

Najzad! Nacionalboljševik je sa njom, učiteljicom tanca, recimo u požarevačkoj „Madoni“, odigrao evergrin, veličajni tango smrti.

Umesto kuvara za ometene u razvoju, izdala je, u „Perverzalpresu“, sabrane svoje intervjue i brbljanke koje je davala cupkavim i prenemagajućim se glasom svetskim tajmsovima, vremenima.

Moto svih njenih intervjua – radni naslov „Ispovest kuvarice za debilce“ – (tako se i sama hvaljnula) bio je – Sve ih nadgovoriti. Daklem i elem, sagovornike.

Ubijala ih je u pojam, a neke u život.

Sad je nadgovorila i naše-vaše „Vreme“.

I vas je nazvala „patološkim umovima“ u svojoj Mein Kampf besedi, prvi deo.

I vas je gosn njen suprug (to ga je ona, ona naučila da kaže) nazvao i prozvao „hijenama i pacovima“.

I vas je naterala da se učlanite u njen HitlerJUL.

Poznato mi je da je podnela zahtev nadležnima da se više ne zovete „Vreme“, već preimenujete u „25 sati“.

Vama je, koliko vidim, lupila kajlu, začepila usta svojom blentologijom iliti bi-sernicom laži.

Sve što eMeMka kaže u off the record bračnom paru Mekina, sve je „cela i kratka istina“.

Drugo je gola i loše obučena laž, koju ona na licu mesta demantuje.

Zatvorili su nas u konclogor, u žabljačku tamnicu naroda, pa onda nas hranili praznom kašikom i elastičnim pendrekom po glavi, kremirali svojom monstr pameću.

Mein Kampf je pisan, gle, na ljudskoj koži, čisti tetovaž osionosti laži.

Čak je i eSeM, tada predsednik, izjavio na CCN-u, u dve minute, koji je nobelovski volumen u pisanju njegova supružnica.

Pet minuta je trajao ceo intervju. U ostala tri je opet govorio o njoj.

Njena je Ispovest, srcedrapajuća i dušedrpajuća, kada je u pitanju guzica njene porodice, a cinična u odnosu na sve pošasti i smrti koje su nam priredili da bi njihova deca, mafijaškim trikovima, postali multimilioneri.

I postali su.

Pa i onih naglo otkrivenih 600 kg heroina, onaj što se našao u sefu Komercijalne banke, kažu, da njima pripada. Tako narod kaže. Treba im za džeparac, i za popravak vodokotlića.

Eto nje: „već sam demantovala da su takve pojave postojale“.

I ona misli da je kraj.

Demantovala, i to je naš konac sa krajem.

Oni su, skupa i zajedno, demantovali narod, istoriju i šta još sve ne.

A i NATO agresija je delo jednog Njenog pisma, uverava nas eMeM.

Pre nego što je Alijansi palo napamet da nas zdrma bombama, ona je krenula da im napiše pismo da joj slučajno ne diraju decu. Briga je za narod. Briga je za svu našu decu. Ne vrede nijednog nokta njene slatke dece.

NATO se unapred prepao Njenog pisma i, da bi spasao svoju čast, krenuo je u granatiranje.

Njeno pismo stigne na ruke mister Kuku, Grejt Britanija, i ovaj shvati da je izigran korespondencijom i, u znak odmazde, pošalje na zgradu nekadašnjeg Ceka na Ušću bombardman, u pustoj želji da pogodi njeno dete

I nikem ništa, a narod zginjuvava gde ga stigne.

Njena deca nisu bili ni u toj zgradi na Ušću, ni u zgradi TV u Aberdarevoj.

Narod je užas glup i ne zna da strada zbog Njenog pisma.

Gore rafinerije, ruše se gradovi, smrt hara gde je vidiš, Albanci beže u milionima, i ne znaju u čemu je jadac.

Kraj znate ili ne? Da?

Ni krivoj, ni dužnoj, njenoj porodici sad preti pogrom.

Gle! Ko bi rekao.

Sve je uvila u crno i umrlice, a sada prosipa laž ulje u svom i vašem Mein Kampfu.

Muž se podrazumeva. On je njen izvršilac i balkanski kasapin, po struci.

Nije im dosta što su nam ispirali mozgove u mašini za pranje leševa, zajedno sa svojim prljavim novčarkama i čistim čistackim lažima.

Čuva ih i danas odred telohranitelja, o našem trošku, na svakom koraku.

Da neko ne pusti vazduh pored njih. Ariju reči.

Brinu se Ona i On da njihovu krvavo stečenu imovinu (na čijoj krvi?) neko ne osvetli palidrvcetom, dok pali cigarduvana.

On se, eto, na nevaljali narod, žalio nikom drugom nego V. Koštunici, u oktobru mesecu, i blagonaklono prekorio mladog kolegu da mu ne valja posao, da svoj mandat počinje paljenjem i uništavanjem imovine njegovog sina. Još je nadodao, usput, i da mu, zamislite, ne radi vodokotlić u toaletu. Ovaj drugi, dakle Koštunica, izrazio mu je tom prilikom žaljenje, zbog naroda.

Ne bih, naime, dovodio u preteranu vezu spomenuti vodokotlić i mikrofon off the recorda koji drži posada „Vremena“. To je stvar tehnike i Mein Kampfa.

Dosta je bilo.

Dosta i basta!

Pustite vodu da majstori odu!