Kako se branio pluralizam

Šta bi bilo kad bi svi ljudi na svetu sledili primer mladog Rastka Nemanjića, odrekli se svetovnog života, otišli u manastir i posvetili se monaškom životu? Jasno – čovečanstvo bi izumrlo, jer bi svi živeli u celibatu, pa samim tim ne bi mogli imati potomstvo. Kako je po uvaženom sociologu Slobodanu Antoniću, „univerzalizacija seksualnog ponašanja (‘šta bi bilo kada bi se svi tako ponašali’) jedna od uobičajenih metoda moralnog procenjivanja i pokazuje jasan vrednosni status koji različiti oblici ponašanja mogu imati u društvenoj hijerarhiji“, onda iz toga direktno sledi da se monaški oblik ponašanja mora nalaziti poprilično nisko u „društvenoj hijerarhiji“. U svakom slučaju, niže od nezaštićenog vanbračnog seksa između osoba suprotnog pola, jer kad bismo svi imali nezaštićeni vanbračni seks, čovečanstvo svakako ne bi nestalo. U tom smislu, ponašanje Ivandera Holifilda koji je, po svoj prilici, otac najmanje jedanaestoro vanbračne dece, od jedanaest različitih majki, svakako ima mnogo viši „vrednosni status“, od odluke mladog Rastka da zalupa na „kapije manastirske“.

Srećom, kako velikodušno dodaje Antonić, ovakvo rangiranje oblika seksualnog ponašanja „ne podrazumeva da se niže rangirani oblik ponašanja mora diskriminisati, ili čak zabraniti“. Ovo je svakako poprilično olakšanje za monahe širom sveta, s obzirom na to da je još Bentam primetio da „ako bi homoseksualce trebalo žive spaljivati samo iz razloga njihovog negativnog uticaja na natalitet, onda monahe treba peći na tihoj vatri“. Pa ipak, pitanje na koje Antonić ne odgovora, a koje mi se čini kudikamo zanimljivijim, nije da li ovakvo vrednosno rangiranje mora da podrazumeva diskriminaciju ili zabranu „niže rangiranog oblika ponašanja“, već da li ono može da podrazumeva njegovu diskriminaciju i zabranu, odnosno: da li iz ovakvog rangiranja sledi da je moralno dopustivo „niže oblike ponašanja“, i one koji ih praktikuju, tretirati nejednako pred zakonom. Sudeći po „Inicijativi za spas Srbije“, koju potpisuje uredništvo NSPM, reklo bi se da je odgovor pozitivan, jer se u ovom dokumentu zahteva „zabrana homoseksualne propagande i promocije među maloletnim licima“, dok se slična zabrana ne traži za „heteroseksualnu propagandu i promociju“. Ali, šta je sa monaškom propagandom i promocijom? Treba li i nju zabraniti u nameri da se predupredi masovno oduševljavanje Rastkovim primerom među decom i omladinom, te, sledstveno, poplava poznog lupanja na kapije manastirske, a u konačnom – i nestanak čovečanstva? Ovo bi svakako značilo izbacivanje slavne Ilićeve pesme iz školskog programa, ali bi valjalo izbaciti i ono „Uskliknimo s ljubavlju Svetitelju Savi“, i zameniti ga nečim prikladnijim, nečim što promoviše „više rangirane oblike seksualnog ponašanja“, recimo – „Uskliknimo s ljubavlju Ivanderu Holifildu“.

Čitateljka će možda odmahnuti rukom na ovaj moj predlog, ali, kako je odavno primetio već pomenuti Džeremi Bentam, nema nikakve sumnje da je celibat mnogo veća opasnost po reprodukciju od homoseksualnog ponašanja, iz prostog razloga što homoseksualno ponašanje ne isključuje mogućnost heteroseksualnog ponašanja, pa samim tim ni reprodukcije, dok zavet celibata, ukoliko je iole iskren, isključuje svaku takvu mogućnost. Stoga se ono što smo nazvali monaškim oblikom ponašanja u Antonićevoj „društvenoj hijerarhiji“ mora nalaziti niže i od homoseksualnosti, pa ako već treba zabraniti promociju homoseksualnosti, onda sasvim sigurno valja zabraniti i promociju monaštva.

Sve je ovo, naravno, šala. Antonićevo rangiranje oblika seksualnog ponašanja na osnovu testa univerzalizacije, ne može ni biti bilo šta drugo do predmet šale. Iznositi ga kao ozbiljan argument, značilo bi ili ništa ne znati, ili pak biti neiskren, odnosno iznositi ga u lošoj veri – ne zato što ga smatrate ispravnim, nego zato što ga smatrate efektnim.

U bilo kom od ova dva slučaja nema mesta ozbiljnom razmatranju ovog davno pobijenog i ismejanog argumenta. Tražiti da se njegovo ponavljanje tretira kao deo relevantne naučne debate o seksualnoj etici, isto je što i tražiti da se ozbiljno bavimo tvrdnjom da se Zemlja nalazi na leđima četiri slona, kao doprinosom savremenoj astronomiji.

Antonić tvrdi da je Jovana Gligorijević svojim člankom uskratila „pravo da se misli drugačije“, te da je „izvršila jasnu diskvalifikaciju NSPM-a iz prostora demokratske i civilizovane javnosti“, i dodaje: „ŠAĆko je ‘javnost’ Jovane Gligorijević takva da je samo jedno (njeno) mišljenje poželjno, dok su sva druga podložna ismevanju, izvrtanju i diskvalifikaciji, onda takvoj javnosti, bojim se, mnogo više priliče neki drugi pridevi nego ‘demokratska’ i ‘civilizovana’.“ Nasuprot tome, Antonić se zalaže za „pluralizam mišljenja“ i „nijansiranost stanovišta“, pa i onakvih kakva se iznose i zastupaju u tekstu Slobodana Jankovića, „O homoseksualnosti, pedofiliji i Zakonu o zabrani diskriminacije“.

Pre svega, Jovana Gligorijević nije nikome uskratila pravo da misli drugačije, niti je tvrdila da je „samo njeno mišljenje poželjno“. Njen tekst je prosto kritika poslednjeg broja časopisa „Nova srpska politička misao“, a kritika nije prepreka pluralizmu mišljenja, već jedna od njegovih manifestacija, baš kao što su to i ismevanje, izvrtanje, pa, zašto da ne – i diskvalifikacija. Svako ima pravo da svoje mišljenje javno iznese, ali niko nema pravo na to da ono bude zaštićeno od kritike, pa čak ni one žučne, ili promašene (mada, po mom mišljenju, tekst Jovane Gligorijević nije nijedno od ova dva).

„Ko je rekao ‚zabraniti’?“, začuđeno se pita Antonić. Valja mu osvežiti pamćenje. To je, ne tako davno, rekao on sam, u časopisu „Geopolitika“ (septembar, 2011): „Čak i da nije izvesno da će organizovanje ‘Prajda’ dovesti do ponovljenog nasilja, činjenica da ogromna većina građana Beograda i Srbije oseća moralnu odvratnost prema gej paradi dovoljan je razlog da se njeno održavanje ne dopusti u centru Beograda, ili na otvorenom prostoru.“ Tako se, dakle, brani demokratska i civilizovana javnost: time što će se jednoj grupi građana zabraniti učešće u njoj. Tako se brani pluralizam: pozivima na oduzimanje osnovnog političkog prava – prava na slobodu okupljanja – jednoj ranjivoj manjini, a sve u ime većinske „moralne odvratnosti“. (Nije neophodno pribegavati testu univerzalizacije da bi se zaključilo šta sledi iz ovog Antonićevog principa u slučaju da se na mestu gejeva nađu Romi, crnci, Jevreji ili Srbi. Ako je većinska moralna odvratnost dovoljan osnov za oduzimanje političkih prava „odvratnoj“ manjini, a po Antoniću to jeste slučaj, onda je sasvim svejedno koja je manjina u pitanju.)

O kakvom je tu onda „pluralizmu mišljenja“ reč? Evo o kakvom. U već pomenutom tekstu koji Antonić uzima u zaštitu, Slobodan Janković piše: „Izgleda da postoji veza između homoseksualizma i pedofilije, ali u ovoj studiji to je pitanje samo postavljeno, no na njega nije i definitivno odgovoreno.“ Eto, takva je to nijansiranost stanovišta u kojoj se bez konkluzivnih dokaza, manjinske grupe, onako uzgred, optužuju za sklonost najtežim zločinima. Budući da, kako Antonić s ponosom ističe, „nijedan od pristiglih tekstova nije bio diskvalifikovan zbog teorijskog ili političkog stanovišta njegovog autora“, slutim da ćemo u nekom narednom broju NSPM-a imati priliku da pročitamo još neku, sasma naučnu, tvrdnju poput ove. Recimo: „Izgleda da postoji veza između jevrejstva i ritualnog ubijanja dece, ali u ovoj studiji to je pitanje samo postavljeno, no na njega nije definitivno odgovoreno.“ Ako vam je do ovakvog pluralizma mišljenja, idite u NSPM.