Kačamak, pasulj, krvavice

S velikim zadovoljstvom čitam sve tekstove uvaženog Ivana Ivanjija. Tekst o Titovom jelovniku, pružio mi je dvostruko zadovoljstvo: i sam sam se u više navrata bavio trpezom Josipa Broza Tita, između ostalog i u „Vremenu“. Stoga sam slobodan da s nekoliko detalja doprinesem ovoj temi.

Branko Trbović se, po završetku školovanja 1955. godine, zaposlio kao hemičar u laboratoriji za posebne namene, u krugu dvora, koja je radila isključivo za predsednika Tita, visoke rukovodioce i strane državnike koji su nas tada često pohodili. U istoj zgradi bili su i veliki magacini i hladnjače u koje su, posle detaljnih pregleda, smeštana najkvalitetnija hrana i pića iz celog sveta, i naravno cele tadašnje države. Posle prvih ispitivanja, svi su uzorci upućivani na hemijsko-toksikološku analizu i bioprobu. Laboratorija je imala i odeljenje pokusnih životinja za bioeksperimente, bakteriologiju i odeljenje za ispitivanje radioaktivnosti.

Nijedan obrok nije spreman bez stalnog nadzora lekara i laboranata. Tako je bilo u zemlji, tako i u inostranstvu, pogotovu u azijskim i afričkim zemljama, gde je „Galeb“ nosio tone namirnica za ugledne domaćine i goste, naravno i za posadu koja nije smela da ostane gladna.

A u običnim prilikama?

„Tito je voleo domaću, običnu zagorsko-slovenačku hranu“, ostavio je svedočenje Branko Trbović. „Pođimo od doručka. U rezidenciji sam proveo dvadeset i tri godine i dobro sam upoznao Titov ukus. Najviše je voleo kačamak od kukuruznog i heljdinog brašna. Voleo je i veoma masna jela. Čini mi se da je čvaraka i masti uvek jeo više nego kačamaka. Ručak, kom su retko prethodila hladna predjela, počinjao je tačno u jedan sat, obično supom s dosta domaćeg testa, a čorba, koju nije voleo, služena je veoma retko. Obavezno je sledilo neko testo: ponekad gibanica ili zeljanica, ali najčešće štrukle – u supi, gratinirane, ili neko drugo testo sa sirom. Glavno jelo mahom je bila pečena ćurka sa mlincima ili podvarkom, razno faširano meso sa dosta milerama, sveže teleće ili svinjske kolenice, kuvane sa dosta povrća, ili svinjetina pečena u velikim komadima. Ipak, najveća poslastica bile su mu krvavice pečene sa kiselim kupusom i sarme u svim kombinacijama. Ribu, rakove i languste nije voleo, a i salate smo servirali tek reda radi. Tokom deset dana, pitu sa jabukama je jeo sedam puta, a razne pite sa sirom tri puta. Ako smo spremali prasetinu, moralo je to biti poveće prase, od oko 60 kilograma. Čim bi se dobro ugrejalo, odsekao bi parče slanine i to je bilo sve što bi od tako velikog praseta pojeo.“

Devedesetih godina Tito nije bio posebno popularna ličnost, pa je ova knjiga (neutralnog naziva „Jelovnik poznatih ličnosti“) prošla relativno nezapaženo iako je Trbović naveo precizne jelovnike u pedesetak svečanih prilika i isto toliko preciznih recepata. Tu su i Titova kuhinja i trpeza.

A to što nije malo onih koji su slobodni da baštine (izmišljaju?) prošlost u kojoj nisu učestvovali, što, svesno ili nesvesno, prenebregavaju kačamak; pasulj u kazanu koji je po njegovom nalogu, sa puno masne slanine, spreman na diplomatskom lovu u Karađorđevu; što im krvavice deluju suviše prosto, sasvim je druga stvar.