Ipak dve države

Gospodin Velimir Ćurgus Kazimir piše o velikom zločinu u Srebrenici. On primećuje da je istina o Srebrenici dugo prikrivana zbog stida, ali i zbog „zaveta nacionalne lojalnosti“. On dalje piše kako je svojevrstan srpski paradoks to što u Srbiji, sve ove godine, nije bilo nikakve zavere ćutanja oko Srebrenice, već se mnogo pisalo i govorilo o tom zločinu, i zaključuje kako bi oni koji su nezadovoljni promenama (od 5. oktobra) mogli bar da se angažuju u ohrabrivanju građana da se suoče sa istinom, ili da dignu ruke od sopstvenog naroda.

Zanimljivo je da gospodin Ćurgus Kazimir, kao i većina onih koji pišu o zločinima u BiH, ne pridaju značaja jednoj činjenici – da Srbija i Republika Srpska nisu ista država. Kada se, voljom naroda ali i po milosti nekih sila, raspala Jugoslavija, podeljene su teritorije (već od ranije delimično odvojene), pa samim tim i sudbine i odgovornosti ljudi koji na njima žive. Međunarodna zajednica insistira na političkoj realnosti novih država i njihovih granica, što podrazumeva odgovarajuću deobu prava i odgovornosti njihovog stanovništva. Karadžić i Mladić, njihovi štabovi i kabineti, kao i svi hijerarhijski lanci koji su iz njih poticali i dopirali do običnog građanina ili vojnika RS, nisu pripadali Srbiji, to jest ovoj krnjoj državi SRJ, već su delovali autonomno, u okviru RS. Naravno, oni su uživali delotvornu podršku i solidarnost Srbije i Crne Gore, ali su u svojim odlukama bili samostalni. Setimo se samo kako su narodni poslanici RS 1993. godine odbili Vens-Ovenov plan, iako su na njih vršili pritisak Slobodan Milošević, grčki premijer Micotakis, lord Oven, neki ruski zvaničnici, pa najzad i Karadžić i Krajišnik, koji su u Atini potpisali taj plan. Setimo se i toga da je početkom septembra 1994. godine, deset meseci pre srebreničke tragedije, uvedena blokada RS na Drini, koju su nadgledali kontrolori UN. Zašto bi posle toga Srbi iz Srbije osećali krivicu? Pomagali su bosanske Srbe, to je tačno, ali niko odavde nije izdejstvovao da se počine onakve strahote. Da li danas, uostalom, neko optužuje Srbe iz RS za masovne grobnice koje se iskopavaju u Srbiji? Nije li, najzad, i posle Omarske, Trnopolja i Srebrenice, međunarodna zajednica priznala bosansko-hercegovačkim Srbima poseban entitet u BiH, sa vrlo širokim ovlašćenjima, što znači da su osnovni razlozi njihove borbe ipak prihvaćeni. Šta onda zahtevati od Srba iz Srbije?

Svakodnevno nam govore da ne postoji kolektivna krivica, već samo individualna, a onda ispada da treba „dići ruke od sopstvenog naroda“ zato što se kao narod ne oseća kriv. Govore nam da je u demokratskom svetu čovek pre svega građanin i državljanin, a onda zahtevaju ili očekuju kolektivnu posramljenost na etničkoj osnovi.

Inače, i ja mislim da o zločinima iz „jugoslovenskih ratova“ treba pisati, temeljno i otvoreno. I meni su odvratni oni koji se bune i traže nekakve komisije zbog filma o Srebrenici na državnoj TV. U tom smislu je članak gospodina Ćurgus Kazimira dobar, a veoma je dobar članak na istu temu gospođe Tamare Skroza.