Evropska scena

Rajko Maksimović se trudi iz petnih žila da ospori uspeh i status“nacionalnog“ Beogradskoj filharmoniji. Njega ne zanima kvalitet orkestra, nivo izvođenja i posećenost/popularnost koncerata Filharmonije.

On je branitelj „srpske baštine“ od (zle) muzičke Evrope i ko po njegovim aršinima njoj pripada, nije poželjan u Beogradu i na repertoaru BF-a.

Siguran sam da bi naša cenjena gospoda, tzv. kompozitori, voleli da naprave „komisiju“ i da daju saglasnost šta može, tj. šta je „ispravno“ (čitaj patriotski) svirati u Beogradu.

Da se tako u svetu dobija prefiks „nacionalna filharmonija“ Berlinci nikada ne bi svirali Čajkovskog, a njujorška filharmonija bi svirala samo Kejdža i Geršvina.

Gospodin Maksimović pominje uspeh poslednje dve Tribine kompozitora kao dokaz popularnosti domaćih kompozicija iako zna da je publika usko stručna, tj. studenti kompozicije i dirigovanja, i rodbina izvođača.

Ja sam muzičar, i još uvek mi je Brams veće zadovljstvo od nekih „domaćih“ muzičkih eksperimenata.

Filharmonija bira evropsku scenu i ponosi se svojom internacionalnom dimenzijom koju dobija sa stranim dirigentima i solistima.

A koncerti su rasprodati…

P.S. G. Maksimoviću, zar nije Filharmonija pre godinu-dve imala koncert pod imenom „autorsko veče Rajka Maksimovića“?