Dupli standardi

Uvažavajući u potpunosti stav kolege Lazara Stojanovića kako „nema razloga da trošimo život i mastilo na bezizgledne rasprave“, obećavam da se povodom kritika mog „pristrasnog i netačnog“ haškog izveštavanja više neću oglašavati. Činim to delom da bi se ipak sačuvala kakva-takva „margina slaganja“ koju u svom pismu pominje kolega Stojanović, a više zbog uverenja da zaista ne bi trebalo u nedogled objašnjavati ono što je davno već objašnjeno. Pogotovo u udžbenicima tipa „novinarstvo za početnike“.

U tim udžbenicima piše da novinari izveštači sa nekog događaja (u ovom konkretnom slučaju suđenja) ne mogu i ne smeju da se poistovete sa onima koji su aktivni učesnici tog događaja (suđenja). Možda je sve to trebalo reći još na samom početku ove polemike da čitaoci „Vremena“ ne bi eventualno bili u zabludi (pretpostavljam da nisu) kako se ovde oko izveštavanja sa suđenja Slobodanu Miloševiću spore navodno „osporeni“ izveštači i navodno neki „nepristrasni“ čitaoci. Ovo nije spor sa čitaocima.

Uz nekoliko izuzetaka, među kritičarima haškog izveštavanja u „Vremenu“ (što nikako nije zabranjeno) javljali su se uglavnom ljudi koji su u ovom procesu najavljeni kao svedoci tužilaštva, ili posmatrači ovog sudskog procesa iz organizacija (poput Human Rights Watch) čiji su članovi aktivno učestvovali u pripremanju optužnice i na različite načine sarađivali sa timom Karle del Ponte. Jedan od važnih svedoka na dosadašnjem suđenju Miloševiću bio je, na primer, Fred Abrahams iz HRW-a čiji su i-mejlovi, redovno slani na adresu optuženog još od 1996. godine, uzeti kao važan dokazni materijal tužilaštva da je bivši predsednik SRJ na vreme bio upozoren da se na Kosovu dešavaju razne gadosti i zločini. Svedok Abrahams je, između ostalog, izjavio – „naša (HRW) podrška Tribunalu je konzistentna s našim mandatom“. Svedok Abrahams je, takođe, za potrebe Tribunala kasnije pripremao za pojavljivanje pred sudom svedoka Ibrahima Rugovu. U svemu tome, naravno, nema ničeg što je sporno. Ali, čitaocima je svakako jasno da potencijalni haški svedoci i aktivisti HRW-a i sličnih organizacija koji se poslednjih nedelja oglašavaju kroz ovu polemiku, ne moraju da imaju o svemu ovome baš uvek identična viđenja kao i novinari (osim ako se ne radi o novinarima svedocima). Haški izveštači morali bi da imaju pravo da u svom poslu ostave i izvesnu marginu za nešto drugačije viđenje od bilo kog aktivnog učesnika u ovim procesima.

Svi svedoci, ili saradnici optužbe, mogu na različite načine doprineti da se u haškom „procesu stoleća“ dođe do istine. Pravila tog procesa predviđaju, međutim, da se do istine dolazi tako što se obema stranama pruža prilika da iznesu što je moguće više tvrdnji ili argumenta u svoju korist, da bi se na taj način dobila što je moguće celovitija slika svakog događaja. U svemu tome možda su Miloševićevi izgledi i napori da opovrgne dokaze tužilaštva zaista „dirljivo bedni“, kako tvrdi kolega Stojanović, ili su njegove šanse da „pobedi“ jednake onima koje je imao kada je pokušavao da pobedi NATO. To valjda ne znači da optuženi nema pravo da primeti kako jedan od svedoka tvrdi da su „srpski avioni pobili na desetine nedužnih civila“, iako je NATO još pre tri godine preuzeo odgovornost za taj konkretan događaj i „kolateralnu grešku“. Na izveštačima je da i tako nešto registruju. I po tome su njihov posao i pozicija nužno različiti od pozicije aktivnih učesnika u ovom procesu.

Aktivnim učesnicima procesa i sve aktivnijim kritičarima haškog izveštavanja svako svedočenje i argument optužbe mogu se učiniti kao neoborivi i ubedljivi, a svako Miloševićevo pitanje kao besmisleno i idiotsko. Meni kao izveštaču ne mora. Njihovo je pravo da u svemu tome imaju ulogu agitatora ili da budu pristrasni, ali nemaju pravo da od izveštača traže da se prilagodi njihovim modlama i pretvore u njihove agitatore. U Tribunalu radi dovoljno onih koji su sasvim dobro plaćeni za taj posao.

U jednom trenutku tokom dosadašnjeg suđenja Miloševiću, tužilac Najs je čak predlagao da se do istine dođe i tako što bi sud, na primer, umesto čitave grupe svedoka saslušao jednog od njegovih istražitelja. Pošto su se neki svedoci ustezali da govore sve što znaju, Najs je rezonovao da bi njegov istražitelj umesto njih uverljivije mogao da prepriča one delove svedočenja koji nisu sporni ili su sasvim tačni. Sudija Mej je, naravno, odbio ovaj pokušaj da se na tako važnom suđenju na ovakav način „ekonomiše“ s vremenom i istinom. Nije zabeleženo da je iko od aktivnih posmatrača reagovao na ovakav pokušaj tužilaštva makar i zapažanjem da tako nešto bitno odudara od standarda koje bi morao da ima proces nazvan „kamenom međašem u istoriji međunarodnog pravosuđa“. Pa čak i da se na ovom sudskom procesu samo nešto potvrđuje, a ne i utvrđuje, takvo svedočenje istražitelja bilo bi krajnje problematično.

Kada se u sudnici, na primer, pojavi zaštićeni svedok K-41, nekadašnji vojnik VJ, i ispriča potresnu priču sa mnogo uverljivih detalja o streljanju civila među kojima su bile i bebe, moj posao izveštača je da to prenesem čitaocu. Ali, moja je dužnost da pri tom pomenem i činjenicu da je isti svedok samo koji mesec pre svedočenja pred Haškim tribunalom opljačkao svoju nepokretnu rođaku, staricu, oteo joj svu ušteđevinu, a zatim pobegao iz Crne Gore u RS jer je za njim raspisana poternica. I onda postao svedok. Time ni najmanje ne tvrdim kako je priča K-41 lažna ili izmišljena (naprotiv, kriminalci su igrali značajne uloge u minulim ratovima), već samo pokušavam da čitaocima objasnim na kakve će sve dileme nailaziti tročlano sudsko veće kada bude odlučivalo o svakom konkretnom svedočenju, što ćemo saznati tek kada budemo čuli njihovo obrazloženje presude.

Svima nama na kraju, vama kao aktivnim učesnicima procesa i meni kao izveštaču, zajedničko naravno mora biti nastojanje da svakog zločinca u Hagu ili bilo gde drugde stigne zaslužena kazna. Pre svega one zbog kojih se i danas po raznim uglovima Srbije saplićemo o masovne grobnice i leševe nedužnih žrtava. To što ovde (i ne samo ovde) niko, izgleda, nije ozbiljno pomišljao da sudi ratnim zločincima ne znači istovremeno da se Haškom sudu (pre svega tužilaštvu) ne sme ponešto zameriti.

Ugledni britanski pravnik Džefri Robertson, autor knjige Zločini protiv humanosti, u kojoj inače zdušno podržava osnivanje i rad Tribunala, u najveće slabosti ovog suda ubraja upravo nedostatak kritičke javnosti koja bi pratila tamošnje sudske procese, naročito one najvažnije. Robertson tvrdi da nema dovoljne javne i kritičke procene rada glavnih aktera, ponajviše zbog toga što razni lobisti za ljudska prava (prilagođavajući se valjda zahtevima „human rights industrije“) nekritički podržavaju sve što se u Hagu zbiva i tako nameću duple standarde, prećutkujući ono što ne valja.

Što se mene tiče, kako sam i obećao, ja se o haškom izveštavanju sa svedocima, aktivistima i agitatorima više neću raspravljati na stranicama „Vremena“, pa makar se oni svake nedelje iznova predstavljali kao obični čitaoci. Nemam inače ništa protiv da se u nekoj pauzi suđenja sretnemo, popričamo i zajedno popijemo piće. Može i u kafiću „Lažni svedok“ koji se početkom oktobra otvara nedaleko od zgrade Tribunala.