Dr Moloko i Mr Kremer

U davnim vremenima pre nego što je MTV postao promoterski ogranak SONY-jevih izdanja, doajeni „domaće“ muzičke kritičke reči su sa podsmehom propratili prvu YU grupu koja se pojavila na programu pomenute TV, a to je upravo bio Laibach, najkontroverznija grupa blagopočivše bivše države. Usledili su Kebra i još pokoji retki pojedinci. Od onda, (nazovi) muzička scena krnje otadžbine nije uspela da istisne ništa osim kafanskog izmeta grčko-pakistanskog melosa i posrnulih rokera (doduše, nestrpljivo očekujemo pojavu Jece K. na MTV-u).

Srećom, tu su neuništivi bardovi sveznadari, koji su nam svojevremeno u svojim pisanim onanijama preko ondašnjih časopisa (Pop) „Rock“ i „Ritam“ dočaravali svet njihovih audio doživljaja.

Naravno, nikom nije stalo do toga i opšta entropija društva povukla je i potpunu degradaciju muzičke scene, dok su oni živeli sa svojim dragocenim vinilima, hoblujući parkete i mešajući malter, prisećajući se boljih dana. Bilo je to vreme kad je (mrskih) stranaca bilo malo, ali smo zato mogli da udarimo na svaki U2 nekom Zanom, Fankijem, OK Bendom i Vladom&Bajkom.

I tako sada, kada se posle svega na bini krnje domovine pojave imena koja smo gledali samo u ilegalno skinutim spotovima na šit televizijama i slušali na uličnim CD izdanjima, nekdašnji omladinci sa radnih akcija bi da dezavuišu svaki izlet van doživljaja njihovog ličnog mikrosveta.

U hiperprodukciji neopevane klozetske MTV (ne)kulture, povremeno promaknu i pojedinci/grupe koji nisu produkovane teen zvezdice, boys-bend atrakcije, hipe likovi, sebi-dovoljni crnci ili istrošeni idoli.

Bilo bi lepo da nam je g. Kremer priopćio nešto više od svoje cinične ozlojeđenosti prolaznošću (svog) vremena, i da nam je umesto ponuđenih šturih podataka (kojih možete pronaći daleko više za nekih deset sekundi na internetu), objasnio zašto je taj bend bitan, zašto baš sada i ovde, kao i to zašto ga nije moguće svrstati u postojeće klišee, niti porediti sa nesrećnim duetima iz prošlosti (da ljude interesuje šta će biti sa bendom kroz nekoliko godina, obratili bi se vidovitoj Zorki, ne g. Kremeru).

Nažalost, njihova muzika nije za tolike široke narodne mase (što ih ne sprečava da sviraju na svim mogućim festivalima širom EURO-pe), zvuk je previše retro (elektronika od pre DJ ludila), tekstovi komplikovani i nepamtljivi prosečnom slušaocu, koncept stran i nerazumljiv uopšte (što nije sprečilo 40.000 ljudi da uživa u muzici iako ne znaju ni tekst ni melodiju).

No nije bitan kvalitet samog benda, već percepcija g. Kremera…

Možda će tragična činjenica da je TITO umro, onespokojiti neke naše kritičare koji su utukli pubertet po opštinskim domovima kulture oslikanim folklornim audio muralima White Buttona, i uticati na njih da se probude i shvate da je ono vreme definitivno skončalo zajedno sa onom državom 1991. i da je u svetu uopšte, muzika otišla daleko van limita njihovog shvatanja.

Više nikom nije zaista interesantna skupina matoraca Rolling Stones, gerijatrijska atrakcija za prikupljanje novca za skupe manekenke i još skuplje tretmane detoksikacije. Danas je muzička industrija takva kakva je, sa svim dobrim i smećem, minuli rad legendi se rabi reizdanjima i uvaljuje ostarelim fanovima.

No, to zahteva i kvalitetne ljude koji shvataju to ustrojstvo i umeju kritički i realno da sagledaju (ne)kvalitet, a to sigurno nisu ljudi koji se kunu u Smak, pozivaju Koju da se mane budalaština i nadaju se da će Yoko finansirati Džonovo kloniranje.

G. Kremer nas je svojevremeno uveseljavao svojim doskočicama (primereno vremenu i trenutku) na račun likova kao što je Bojan Milanović, u neafirmisanim emisijama prozaičnog 3K, no zašto tom istom sada smeta Moloko?

Umesto da svi stranci zaziru od ove Zone Sumrakovske, mi smo ovde gledali Moloko, Trickyja, Stereo MCs, Henry Rollinsa, Dirty Vegas, Darrena Emersona…

Ako g. Kremer već nema afiniteta prema nekim bendovima, možda bi mogao onda primetiti da je scenski nastup koncentrisan oko pevačice Roisin Murphy i njenog „pevanja“.

Ili da su muzičari čisti profesionalci i da je svirka bila savršeno odrađena (iako su Emerson, Lake & Palmer bili odsutni) za live nastup (da sad ne pominjem da je vreme nečijih gitar-heroja tipa Točka i Malmstina davno prošlo zajedno sa vremenom kada su tipovi u crnim majicama, izlizanim tesnim farmericama i masnim frizurama bili cool i in).

Ili da, ako je nekima već krivo što dotični festival nije bio u Njihovom Omiljenom Gradu, pokušaju da shvate važnost afirmativne kritike (kritika u nas je univerzalno shvaćena kao reći nešto loše o nečemu) takvih događaja i njihovih učesnika, jer videli smo na prethodnom primeru njihovih nadričasopisa, da dok su oni pokušavali da nas ubede u genijalnost Gori uši Vinetu, Vesna Zmijanac je postala carica kasetnih izdanja u Zemlji Srbiji (sa sve šljivama i bez njih)…

Izlišno poznavanje diskografije bezimenih „rock“ bendova od pre 50 godina, koji su imali po tri neobljavljene pesme, promovisane na poklon izdanjima Robnih kuća Beograd i u kolor brošurama Vespe, stvarno više nikom nisu reper (sic), ali i više ni „mladeži“ koja pije, duva, puši i skače po koncertima nije ni na kraj pameti neki kritičar nečega, i koga više briga što neko stručno razmišlja o muzici, filmu i pozorištu ako se stručnost svodi na nipodaštavanje svega što nije po ličnom ukusu.

Profesionalac?

Možda bi bilo bolje da g. Kremer pozajmi onu britvicu od g. Vasića, pa da s njom uradi nešto korisno (seče, bode, šrafi), a da nas sve liši svojih pogleda na stvarnost iz svog Tabi-lenda.

Hvala, ako niste u stanju da razlučite šta je kvalitet, a šta ne („Zar prave nešto bolje od Moskviča?“), i dok se sve novo i nazovi komercijalno automatski kvalifikuje kao loše, bićete bitni ono retko preostalom normalnom svetu koliko i Toše vascelom kulturnom nasleđu.

Ako planiramo da u skorije vreme u Srbiji pod šljivama (ili ravnoj Vojvodini) vidimo RHCP, Massive Attack, Bjork, Coldplay, Faithless, Air ili Mobyja (bilo u Novom Sadu, Beogradu ili Subotici), ničija taština nije opravdanje da se smanjuje broj posetilaca na Moloku za pola, niti se igrati poznavaoca svega i svačega, jer oni Talibani na pilatovskim televizijama opranih ruku neće mirovati u ćošku.

Jer, šta su mogli pripadnici mladeži posle koncerta Moloka ili Trickyja, sa novčanicom izbrisivog holograma, kupiti u lokalnom CD šopu?

Sigurno ne neko piratsko izdanje, barem ne u Finoj i Nevinoj Srbiji (pardon, Vojvodini), ali ni zvanično, legalno (ili licencno, daleko bilo). Ali se zato sa polica ružičasto smeškaju Šemse i Šekiji. Sa sve kvalitetnim hologramom…

Ali, ništa zato – tu su, dobro skrivene u dnu ormara, singlice sevdalinki Gorana Bregovića, taman za dugo toplo (i varljivo) leto…