Diplomatska neodmerenost

Ambasador SRJ u Sloveniji Ivo Visković u reagovanju na tekst „Merkantilni odnosi“ („Vreme“ br. 565) iznosi niz neosnovanih optužbi. Izgleda da je g. Visković smetnuo s uma da sam magnetofonski snimala razgovor što je uobičajen novinarski postupak na koji nije imao primedbi. Dakle, sve što je rekao ambasador Visković snimljeno je, a njegovi odgovori navedeni dosledno. Nije dodavano ništa za šta Visković u pismu tvrdi da je kazao „off record“ (valjda misli na „off the record“?). Da bude jasno – nijednog trenutka ambasador Visković nije tražio da isključim vokmen, niti pomenuo da neke izjave daje „nezvanično“ ili „u poverenju“. Zato sam iznenađena kako pismom, tako i dikcijom gospodina ambasadora, koji neubedljivu argumentaciju sakriva iza fraze da on, Visković, „stoji iza interesa i ugleda svoje zemlje“, kao da mu to daje pravo da diktira jedinu, njemu dragu istinu.

Ne znam šta je razlog za golemu ambasadorsku ljutnju, posebno što sam u rečenom tekstu jedva dotakla neke devijacije koje su pratile uspostavljanje jugo-ambasade u Ljubljani. Na primer, da su na neka važna mesta postavljeni ljudi koji koriste mandat (i diplomatsku platu) da nauče posao koji im je dat (što mi je rečeno u ambasadi, uz hvalisanje da za isti nemaju ni dan radnog iskustva), kao i da se stranke žale na oskudno ili nikakvo znanje slovenačkog jezika zaposlenih u ambasadi. Ili, možda banalno, da je na jednom od spiskova zvanica (pokazala mi ga je odgovorna službenica, kojoj je posao poveren – uz priznanje da ga je sastavio slovenački državljanin koji nije zaposlen u ambasadi) bilo i po nekoliko novinara iz iste redakcije, ali je izostao potpun spisak akreditovanih jugoslovenskih dopisnika, kao i imena nekih istaknutih pojedinaca iz civilne sfere. Ali, valjda je proširenje voznog parka belim mercedesom (za ambasadora, umesto neprimerenog crnog Pežoa 406) bilo preče od upoznavanja sa sredinom u kojoj su se novopečene diplomate obrele.

Najzad, Visković se ogradio i od „pristrasno usmerenih teza autorke“ o odnosima sa Uredom Crne Gore u Sloveniji. Otkud takva potreba ambasadora Viskovića da se odnosi između crnogorskog Ureda i jugoslovenske ambasade u Ljubljani predstave lepše nego što jesu? Dovoljno je sporadično otvoriti beogradsku ili podgoričku štampu i pročitati izjave predstavnika zvanične Crne Gore, npr. da jugoslovenska diplomatija predstavlja „samo Srbiju“. Ukratko, iako se u tekstu uz Viskovićeve izjave našlo tek malo dobronamerne kritike, Visković to doživljava kao atak na lik i delo, pa reaguje neodmereno, nameran da jakim rečima zataška ono što mu je u tekstu zasmetalo. Ambasadorova reč, nažalost, ne može da promeni stanje stvari – ono što sam napisala u povodu otvaranja ambasade u Ljubljani stoji na faktima, bez obzira šta o tome misli ambasador Visković.

Naivna je i Viskovićeva opaska da me je primio (i pozirao fotografu te pričao u mikrofon) sve kako bi mi se „pomoglo da sazna(m) stvarno stanje i izbegne(m) neka netačna predubeđenja“ s kojima sam, po njemu, „došla na razgovor za članak“. Na stranu tvrdnje koje su u suprotnosti s logikom (sva predubeđenja su već po definiciji netačna), dirljiva je Viskovićeva ideja da bih posle petnaestak godina boravka u Sloveniji trebalo da se srozam na to da (kao dopisnik) po dozvolu za mišljenje dolazim u ambasadu. I to zato da bi mi ovdašnje prilike tumačio neko, ko je protekle mesece diplomatske službe dobrim delom protraćio na traženje rezidencije (veće kvadrature) u Ljubljani, nezadovoljan svim stanovima i kućama koji su mu nuđeni, pošto npr. kuhinja nije odeljena od salona, što je „nesretno rešenje prilikom banketa, kad kelner treba da posluži hranu“… U tom kontekstu je Viskovićev patos o „negativnim političkim posledicama“, koje je moj članak izazvao, samo još jedan primer jeftinog politikantstva, zaostalog iz olovnih vremena.

Sve to me dovodi do zaključka da je ambasador Visković daleko precenio moju, a potcenio svoju ulogu. Ne verujem da novinar svojim izveštavanjem može da pokvari nešto što političari i diplomate nisu bili u stanju da poprave. A kako ovde stvari sada stoje, teško da će biti većeg boljitka, ako će pisanje diplomatskih izveštaja i sprovođenje spoljne politike biti povereno kadrovima koji nisu u stanju da se verodostojno izjasne ni o sopstvenim izjavama.