Čije su „naše“ pare

Nije mi jasno zašto se Slobodan Antonić našao prozvanim da brani državu i njene organe, pre svega političare, po pitanju toga na šta troše pare. Kritika „na šta idu pare od poreza“ je upućena onima koji ih troše. To što je on od tih para bio plaćen (ako je) za svoj rad, nije nešto za šta ga se niti krivi niti optužuje. Svako ima pravo da prodaje svoje znanje, rad i usluge kome god želi i može.

No, kada je već krenuo da brani državu za trošenje budžeta, a sa obrazloženjem – „eto, to je upravo ono o čemu sam govorio“ (stil, ne citat), šteta što to radi loše i neadekvatno. Njegov glavni argument je taj da preispitivanje i kritika trošenja liči na „gde su radničke pare“ iz „nedavnih vremena“ (citati).

Ne znam da li je Antonić želeo da odbranu izvrši napadom, kako se radi o ostacima komunističko – samoupravno – socijalističkog načina mišljenja, tj. da navede drugu stranu da se, namesto da raspravlja o suštini diskusije, „brani“, ali problem u tom receptu je to što je u svim (i) kapitalističkim sistemima princip kontrole trošenja poreskih para jedan od osnovnih principa. Možda za neke stvari građani – poreski obveznici ne mogu da promene ili direktno utiču na trošenje para, ali političari i te kako obraćaju pažnju na to da što više potencijalnih birača bude zadovoljno onim što rade, pa i time na šta troše pare od poreza. U bogatim državama, pri tome, štošta „prođe“, ali ovde je reč o državi koja ne može baš da se pohvali prepunim kasama i viškovima.

Dakle, nema tu nikakvih „radničkih para“, postoje samo pare koje na ime poreza plaćaju građani jedne države. Upravo je relikt tih „nedavnih vremena“, koje Antonić pominje, da se partija i država ne propituju šta rade, a pogotovo ne, na šta troše pare. Pri tome sam upravo i želeo da istaknem to da naši političari izgleda procenjuju da će više potencijalnih glasača biti za takvo trošenje para (istraživanje „misionara“) nego što će ih biti za „istraživanje dešavanja protekle decenije“. I to na stvarna istraživanja koja bi se bavila aktima i delima protekle decenije, ne na trošenje vremena i para na magle i prethodne vekove i 1945. i sl., čime se bavila (ako se može iskoristiti taj izraz) Komisija za pomirenje. U državi koja ima odgovornu vlast, ta vlast bi i te kako morala da položi račun o toj Komisiji – koliko je utrošila i na šta, i da li su to bačene pare.

Druga Antonićeva konotacija o parama bila je „na šta se troše srpske pare“. Upravo je to bio sastavni deo tih dešavanja protekle decenije za koji kažem da bi bolje bilo da državne institucije odvoje pare da se utvrdi šta je sve, i naročito ko, radio. To je i bila suština mog pisma koje se bavilo, ne toliko Antonićem, već pitanjem političkog stava i, izgleda, društvenog konsenzusa da je najbolje proteklu deceniju što više gurnuti pod tepih. Sastavni deo tog guranja pod tepih je upravo i bavljenje onima koji takve stvari „čačkaju“ – dakle „misionarska inteligencija“. Kamo sreće da je protekle decenije bilo više njih koji bi bili protiv toga da se državne pare troše na raspirivanje rata, represiju i proganjanja – nije svako preispitivanje para loša stvar, kako to, izgleda, Antonić želi da (po)kaže.

Ne znam da li meni nešto promiče, ali nekako ne mogu da shvatim gde je kod Slobodana Antonića konzistentnost kada s jedne strane kritikuje moje neslaganje sa načinom na koji se troše pare poreskih obveznika ove države, a sa druge nalazi za shodno da preispituje i izražava svoje neslaganje sa trošenjem para poreskih obveznika i institucija stranih država.

Da li bi to Antonić da se srpska javnost bavi time kako, na šta i sa kojim rezultatima se troše inostrane pare (to kada proziva „fondokorisnike“) ali mu smeta kada javnost kritikuje trošenje sopstvenih para, pa je to za njega odmah eho minulih vremena, gorljivost i, naravno, povika za represijom? Da li se možemo složiti da je bolje da ova država odvoji pare na slične projekte koje trenutno sprovode „fondokorisnici“, nego da daje pare kako bi on o njima („fondokorisnicima“) pisao? Što se tiče „stranih“ para, pitanje rezultata i utroška para stranih fondova i institucija za projekte i akcije koje finansiraju je pitanje koje mogu postaviti oni koji te pare i daju. Dakle, prvo ti strani fondovi i institucije – onima kojima ih daju, a onda eventualno i poreski obveznici tih država, odnosno za slučaj da se ne radi o državnim fondovima i institucijama, akcionari ili drugi vlasnici.

Kao što on ima pravo da svoj rad prodaje kome god želi, tako i „fondokorisnička“ elita (citat) ima pravo da svoje ideje i projekte proda kome god to želi. Ako se neko ne slaže sa projektima i načinom na koji oni troše „inostrane“ pare, uvek može stranim fondovima ponuditi svoj projekat, pa da pare, ako ih od njih dobije, troši na te svoje projekte. Ali i dalje ostaje pitanje: koji su prioriteti ove države?

Antonić bi da moje pismo proglasi za „idejnu borbu“ i zalaganje za ukidanje projekata i gašenje časopisa. Koliko god da sam izričito pomenuo oglušenje nadležnih organa (tužilaštva) na zahtev za sprečavanje štampanja i prodaje Protokola sionskih mudraca, u njemu ne vidim nikakvo pozivanje na represiju, barem ne onu koju Antonić pominje. Ne bih imao ništa protiv da država svoje zakonske represivne metode upotrebi kako bi pronašla vinovnike sramnog čačanskog grafiti projekta i da ih onda upozna sa adekvatnom represivnom kaznom, ali se ne zalažem da se idejni pokretači takvih „akcija“, dakle razni pokreti, obrazi i njihovi časopisi, zakonski zabrane. Ne, upravo sam se zalagao da se i država i ostale institucije angažuju na propagiranju da se takva ponašanja predstave kao društveno nepoželjna, čime bi se mnogo efikasnije sprečile daljnje slične „akcije“ nego bilo kakvom represijom.

Nemam ništa protiv da Antonić svoje radove prodaje i objavljuje, imam protiv da se to radi za „moje“ pare. Da li ću biti u većini li ne, ne utiče na to moje pravo da se ne slažem i da postavljam pitanje koji je to društveni interes koji opravdava trošenje para na ovakve radove?

Valjda su prošla vemena kada je država sve plaćala (pa i svoje „disidente“ koje je udobno držala na jaslama u kojekakvim institutima).

Ako se zalažemo za napredak, on podrazumeva i slobodno tržište. Takođe podrazumeva i odgovornu vlast, a to sa sobom nosi i pravo na preispitivanje vlasti i neslaganje od strane onih koji tu vlast, svojim porezima, i finansiraju. Da imamo odgovornu vlast koja je zavisna od takvih preispitivanja, ne bi nam se desilo da se osećamo zbunjeni da li je Komesar za izbeglice smenjen(a) zbog zloupotrebe fondova (u kom slučaju bi smena morala biti propraćena i daljnjom zakonskom procedurom) ili je to samo izgovor. Baš se tu vidi snaga propitivanja i preispitivanja trošenja para. Upravo se u stvari nalazimo na terenu „radničkih para“, tj. isprazne ideologije bez pokrića u institucijama kada se „zloupotreba fondova“ samo koristi kao verbalni izgovor za smenjivanje, bez ikakvih daljnjih konsekvenci.

Utoliko je Antonić u pravu kada pominje „idejnu borbu“. Ali borbu za ideju u kakvoj bih državi želeo da živim. Takvoj koja bi, između mnogih stvari koje trenutno ne čini, svojim direktnim akcijama najzad jasno pokazala da je ovde poželjan obrazac ponašanja i mišljenja onaj koji je suprotan onim pominjanim „akcijama“ u Čačku i svemu sličnome, a ne takvoj kojoj je glavni problem „misionarska inteligencija“ (M.I.), te koja će namesto da finansira istraživanja o rečniku i mestima okupljanja „M.I.“, formirati i finansirati svoje institucije koje bi radile upravo na onome što „M.I.“ radi, a što, izgleda, mnogima smeta.

Mislim da nije nebitno znati da li je određeni analitičar član ili u nekom drugom odnosu sa nekom političkom grupacijom. Suština onoga što je rekao / napisao, neće se tim saznanjem promeniti, ali će slučajni prolaznik (čitalac – slušalac) moći bolje da proceni cilj i polazne osnove autora. Ne radi se tu ni o kakvom napadu na ličnost, ako je tako shvaćeno onda se Antoniću izvinjavam. Radi se naprosto o tome da se određene ideje ne mogu na isti način „iščitavati“ bez obzira na to da li je autor levičar / desničar, pobornik jedne ili druge ideje i sl.

Osim Boga svi ostali su, na jedan ili drugi način pristrasni, hteli to oni ili ne. Tako je pri raspravama o predsedničkim izborima za razumevanje pojedinih stavova, procena i mišljenja, nedostatak saznanja o pripadnosti određenoj političkoj stranci bio ograničavajući faktor pri pokušaju procene koliko je ko u pravu ili ne. Sada, kada je reč o trenutnim političko – sociološko – ideološko aktuelnim dešavanjima, podatak o pripadnosti autora određenoj grupi ili stranci može da bude od koristi. Uostalom, nije to valjda nešto što treba skrivati?