Bolesnik na Balkanu

Gospodin Milošević, sve hvaleći u oblandi nepristrasnog članka aktuelnog nam premijera i njegovu stranku, uporno ponavlja floskulu o „petnaest odsto teritorije“ čiji gubitak ne bi potpisala nijedna evropska zemlja. Naravno, u okolnostima u kojima su gotovo listom članice EU-a, NATO-a ili Partnerstva za mir, zemlje Evrope kao uređene države ne bi prihvatile otcepljenje nekog svog dela, niti je realno da do takve nedoumice uopšte dođe. Srbija je, međutim, u jednoj sasvim specifičnoj i nimalo zavidnoj situaciji. Kosovo je istorijski, delom i kulturno (iako je to već diskutabilno) jedna od nogu na kojima stoji Srbija. Nažalost, tu je nogu zahvatila gangrena koja već više od dvadeset godina truje ostatak organizma i služi lošim političarima da proturanjem svojih autoritarnih i fašističkih ideja uništavaju svaku svest o modernoj Srbiji. Amputacija je uvek najispravnije rešenje u takvom bezizlazu, pogotovo zbog toga što samo retki spominju i pokazuju brigu za jedan odsto građana.

Pregovorima u kojima bismo bili spremni da ponudimo puku površinu u zamenu za sve ostalo, uključujući i garantovane životne uslove za građane, sigurnost i dostupnost kulturnim spomenicima, pa i ekonomske i energetske povlastice, Srbija bi bila izlečena i mogla bi da nastavi svoj put u budućnost kakvu, siguran sam, većina nas želi za svoju decu. Svako privremeno rešenje u kome Srbija nema nikakvu realnu upravu nad Kosovom, a Albanci su nezadovoljni nerešenim statusom, samo je produžetak agonije „bolesnika na Balkanu“.

Drugi način za konačno rešenje kosovskog problema, kome se potajno nadaju svi „vojisti“ (zgodan termin da se jednim imenom označe ideološki veoma bliski „koštunisti“ i „šešeljisti“), jeste primena hrvatskog modela u slučaju Krajine. Doduše, za takvu avanturu Rusi nisu dovoljni, trebala bi nam podrška Zapada i NATO-a, što nas opet dovodi do svojevrsne „kvake 22“ jer zagovornici takvog rešenja Zapad mrze najmanje koliko i Albance.