Bogatstvo i politizacija

Ne ulazeći u osnovanost stavova gospodina Nikolića, primetio bih da je njegovo pismo samo jedan od načina da nas se podseti da latinica nije srpska (stav uporno ponavljan, ali i pored upornosti i dalje pogrešan). Uostalom, ako je UNESCO tako rešio, šta mi možemo nego da prihvatimo, zaboravimo jedno od svoja dva pisma i nastavimo da pišemo samo srpskom ćirilicom i nikako drugačije (osim, naravno, ako nismo Hrvati, Jugosloveni, Marsovci ili ako namerno radimo protiv obnove srpskog identiteta)? Apel da se državni organi angažuju da se „šema podele kulturnih dobara ispisanih na srpskom ili hrvatskom jeziku, a na jednim od dva pisma“ koja se primenjuju u UNESCO-u promeni, razumeo bih, ali ovo pismo nije to. Ono je samo još jedna cigla u zidu kojim se pokušava „zaštititi“ taj imaginarni, namerno osakaćeni, „srpski“ kulturni prostor u kome ne postoji bogatstvo „dvoazbučja“. U kome je neophodno da svi budemo isti da bismo mu pripadali.

I da ponovim: dva pisma jesu bogatstvo a prisilna „ćirilizacija“ koja je nametnuta kao politička tema nikako nije „zaštita kulturnog nasleđa“, već čisto politikantsko pozicioniranje.