Autobus na šinama

U jednom od prethodnih brojeva „Vremena“ pojavio se još jedan od nadahnutih tekstova Teofila Pančića, kao reakcija (u vidu proglašavanja za javni tj. nacionalni problem) na uspostavljenu saradnju između DSS-a i SDS-a.

U nameri da što potpunije iznese svoj sud (već poslovično pa i monotono kritički), kolmunista se u cilju što sveobuhvatnijeg omalovažavanja pomenute saradnje upustio u teorijske rasprave (na pseudoteorijski način) o nacionalnom i demokratskom u savremenom svetu tj. o nespojivosti nacionalnog i demokratskog.

Gori od komunizma jeste samo ostrašćeni antikomunizam. Uživljen u ulogu „nosioca građanske mantre“, Teofil Pančić je pretenciozno u kolumni jednog nedeljnika izneo novo shvatanje demokratije, koje ujedno predstavlja i posebnu postavku u političkoj teoriji. U vremenu u kojem živimo, tako surovo karakterističnom po relativizaciji koja seže do vulgarnosti, svi pokušaji i sve dodeljene i doživljene uloge nisu nimalo iznenađujuće. Upravo zbog toga, stavovi i virtuelno imaginarni pokušaji proistekli iz opravdanja sveukupnog stava, a iz kojeg proističu pak drugi pokušaji teorijskog (iz)bavljenja svedeni uglavnom na teorijsko-terminološko spletkarenje, za mene u današnjoj Srbiji predstavljaju prirodno ali i priželjkivano okruženje. Otud i sloboda da se osvrnem na pomenuti stav tj. nuspojavu.

Svim Srbima, bez obzira na to da li su Jugosloveni, Evropljani, antinacionalisti, globalisti ili subnacionalni regionalisti, imanentni su samozaborav i kratko pamćenje. Samozaborav i kratko pamćenje do sada su bili tako surovo karakteristični kad je reč o lekcijama iz istorije (zbog čega smo ih uvek iznova doživljavali), ali kada se samozaborav proširi na lekcije sa fakulteta i gimnazijskih dana, problem pored karaktera kolektivnog dobija i pojedinačnu dimenziju.

U nuspojavi skrajnuto je da demokratije nama bez nacije, upravo zato i ne doživljavamo atinsku demokratiju kao primer činjenicom nije bila dostupna ni svoj naciji, još manje „tuđim“ građanima. O neodvojivosti nacije i demokratije (i suštinski i terminološki) svedoči i činjenica da je demokratiju ishodila nacija kao jednu moralnu kategoriju, zamišljenu nekad i sad kao veličanstveni oblik i način upravljanja i vladanja. Dostojevski je još pre 150 godina zapisao da je moralna ideja uvek prethodila rođenju jedne nacije, da je nacija kao takva najveća moralna kategorija, vrhovni autoritet, izvor i utoka svega. Iz tako određene nacija mogla je da iznikne i demokratija kao moralna kategorija, i ne samo kao moralna već i emotivna kategorija svakako, kao i sve apsolutne kategorije, a nadam se da se s apsolutnom dimenzijom demokratije slažu i pobornici relativizacije. Jer, kako reče jedan od pobornika demokratije, za demokratiju je nacija njena nužna stvarnost, a za naciju je demokratija njen izabrani cilj.

Ukoliko nacionalno i demokratsko isključuju jedno drugo, demokratija negira naciju, produkt negira svoj prapočetak ili za one kraćeg i selektivnog pamćenja revolucija jede svoju decu. Za one koji demokratiju doživljavaju samo kao revolucionarno sredstvo uglavnom izraženo kroz revolucionarno talambasanje (uključujući i petooktobarsko) odgovor jeste pozitivan. Iskustvo prošlosti (utonule u samozaborav) uči nas da se demokratija čim se posmatra odvojeno od moralne i nacionalne strane njene prirode, tj. van demokratije kao nacionalnog cilja, pretvara u svoju suprotnost.

Prema shvatanjima onih koji odnos između nacije i demokratije doživljavaju kroz prizmu odnosa baba i žaba, demokratije iako ju je iznedrila nacija sada nadživela i sada je vreme da se demokratija iživi kroz čovečanstvo, tako da se demokratija više ne javlja kao cilj, već kao sredstvo za ostvarenje cilja eufemistički naslovljen kao globalizacija.

Demokratija u borbi protiv nacije našla je svoje postolje na mestu generički tako ispravno označenom kao nuspojave. Tako shvaćena demokratija od strane Teofila Pančića i drugova nekako ide ruku pod ruku za predlozima iz ratnohuškačkog ili intervencionističkog dela međunarodne zajednice i ekstremnih krugova „komunista treće generacije“ u zemlji a koji se može iskazati kroz projekat označen (najubojitijim oružjem inojezičika) kao Vergangenheitsbewltigung.

Da li je denacifikacija ili Vergangenheitsbewltigung sledeći korak ka odvajanju nacije od demokratije ostaje da se vidi. U međuvremenu nuspojave ostaju raison d’etre verbalnog raspamećivanja.

I naravno otud i vožnja autobusom po železničkim šinama.