Predstava Antua Romera Nunesa, rađena po motivima austrijskog pisca Jozefa Rota, povezuje atmosferu u Evropi između dva svetska rata sa današnjim osećanjem da živimo u vreme novog svetskog rata, iako on još nije objavljen
Skloniše autobuse iz vidokruga, bez da se nabija, pristigli narod se rasporedi, kad sve bi postavljeno, eto ti g. Vučića, presekoše vrpcu, pa se Vučić gospodin, kome je blistalo lice, reče: Zahvalan sam brojnim meštanima koji su ovde, i Pambukovice i Novaka... hvala vam na tihoj, pristojnoj i ogromnoj podršci, vi ste moja snaga...
Plačem, ali ne od suzavca, nego od prizora koji vidim. Deca su se nagutala otrovnog gasa, vrište i plaču. Dajem im vlažne maramice, pokazujem da ih stave preko usta i nosa. Guraju nas, tuku pendrecima, bacaju po zemlji. Jedan policajac me podiže, ponadam se – čuo je da smo novinari, prestaće. Ali, on me baca na zemlju, pod noge drugom policajcu
Za razliku od članstva, laburistički parlamentarci imaju, čini se, mnogo manje sluha za revolucionarne tendencije svog novog lidera Džeremija Korbina. Ili mnogo manje spremnosti da rizikuju svoje političke karijere
O nehumanom tretmanu radnika u Amazonu, najvećoj svetskoj kompaniji za internet-prodaju, govori se već gotovo čitavu deceniju. U avgustu se, međutim, prvi put zbog toga podigla ozbiljna prašina. Ovog puta su o neljudskim uslovima rada progovorili bivši menadžeri ove kompanije, a ne nisko plaćeni magacinski radnici
"Ovo što sada živimo je kao u vremenu ranog hrišćanstva. Onim ljudima koji su držali do nekog sistema vrednosti, koji su držali do sebe, njima je jako teško, oni su se sklonili, postali su nevidljivi, oni su, u prenesenom smislu u šahtu. Baš kao što su beskućnici nevidljivi, nevidljivi su i dobri lekari, inženjeri, matematičari, fini i pristojni ljudi, oni koji nisu vaspitavani da preko leševa dolaze do nečega. Oni su u šahtu, tom nekakvom podzemlju – tu je Srbija koja vredi. To su ljudi koji se druže između sebe, nemaju novca da izlaze, sami su u svojoj državi postali građani drugog reda. A s druge strane, onaj Beograd gore trešti i šljašti"
"Koliko je dugo trebalo da se probije stav Akademije nauka i Akademije arhitekata o ‘Beogradu na vodi’? Nije cenzura samo kada neko zove iz kabineta ovog ili onog i kaže: ‘Nemoj da objaviš, ili objavi.’ Cenzura je kada svetlo dana ne može da ugleda informacija koja je bitna za život građana, a koja dolazi iz neke ‘druge ruke’, a ne samo iz vladareve"
Odlazak Momčila Babića je još jedan dokaz koji potkrepljuje teoriju da od pozicije direktora Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje nema ni željenije ni baksuznije funkcije u državi
"Štrajkuju obični radnici i Mekdonalds to dobro zna", kaže Dženifer Eps-Edison, lider kampanje "Borba za 15 dolara" u Viskonsinu. "Nisu primili nikakav novac za učešće u štrajku, i nisu napustili svoje poslove zbog šake dolara, već zato što im je muka da rade pod takvim uslovima"
Deo beogradskih medija je prošle nedelje objavio informaciju da je u Beogradu, u Gospodar Jovanovoj ulici broj 47, srušena kuća iz XIX veka u kojoj su živela čuvena braća Baruh, što je izazvalo niz potpirivanih gnevnih reakcija u javnosti. Ovu informaciju niko nije proveravao, jer da jeste, znali bi da ona – nije tačna. Srušena kuća nije bila kuća braće Baruh, niti bilo koga iz njihove porodice. Pa ipak, iako lažna, ova vest imala je jednu dobru posledicu – skrenula je pažnju na znamenitu beogradsku jevrejsku porodicu i njenu tragičnu sudbinu
Dok jurimo Kosmajca, slušamo "utuke na utuk" Tadića i Dačića, na širom otvorena medijska vrata vraćaju se stari partneri u vođenju nejavne politike – Čume, Legija i Vladimir Beba Popović – i ispod radara javne pažnje prolaze nam beli slonovi
Naši TV kanali su se praktično podelili po tome da li u njihovim programima neko elektronski čibuči. Šta je to u ljudskom biću što ga tera da po ceo dan glođe i sisa nikotinski USB priključak?
