Tandžir, Riga, Pamplona, Kendi i Luang Prabang, umesto Londona, Pariza, Rima ili Njujorka. Zašto ići stalno u Grčku, Tursku ili Egipat, kada za iste pare ima toliko drugačijih, senzacionalnih destinacija
Danas važi jedno tužno pravilo – što je Zoran Kesić zabavniji i gledaniji, to lakše i brže nestaje sve ono zbog čega smo voleli B92 i verovali njegovom informativnom programu
Danas među običnim svetom o izborima malo ko uopšte i govori. Uopšte, ima nešto apsolutno perverzno i zlokobno u čitavoj ovoj, samo naizgled komičnoj situaciji, gde se – uz izuzetke koje bukvalno možete prebrojati na prste jedne ruke – svi, narod, mediji, analitičari i politički akteri naprosto utrkuju ko će se lepše i maštovitije diviti carevom novom odelu. I u kojoj se svaka kritička ili satirična reč dočekuje kao krunski dokaz saučesništva u mračnoj "tajkunskoj zaveri" protiv Velikog Vođe
Iako neretko nepismen, tek iznad granice siromaštva, do svetskog rata kretanja uglavnom ograničenog na okolinu svoga sela, srpski vojnik, seljak, sebe doživljava isključivo kao slobodnog čoveka. Ne ratuje za kolonije, evropsku i svetsku dominaciju, moreuze ili prodor na Istok; patnje i žrtve podnosi isključivo braneći svoju porodicu, selo, zemlju – svoje pravo na ravnopravnost sa svima ostalim. Zato i pobeđuje onako garav, u nagorelom šinjelu i raspadnutim cipelama
Velike sile se ponovo bore za "crnu Afriku". Ali, kao i krajem devetnaestog veka, utakmica Amerike, Kine, Indije i posustalih evropskih država je borba za resurse. Niko ne mari za Afrikance – najsiromašnije potrošače na svetu. U senci okršaja velikih, u decembru je južno od Sahare započela nova serija bratoubilačkih sukoba. Ekonomija predstavlja zajednički imenitelj svih priča na najgladnijem kontinentu – i onih koje bude nadu i onih najtragičnijih
Mediji su ovih dana samo prenosili šta očekuje Podgorica od posete svog premijera Beogradu, a o tome šta Srbija očekuje niko ništa nije rekao. Sam dolazak Đukanovića je za Srbiju najveće moguće, sad već ispunjeno očekivanje
Na putu od Nigera do Alžira, svega tridesetak kilometara od spasonosnog bunara, bežeći od još jedne loše žetve, od žeđi je umrlo 133 ljudi, među kojima 33 žene i 52 dece. Bili su spremni na svaki rizik, pa i na smrt, ne bi li pobegli od gladi, nepojmljivog siromaštva i beznađa Podsaharske Afrike, mesta koje se nalazi na vrhu svetske hijerarhije očaja
Tri dana po kapitulaciji Jugoslavije, 20. aprila 1941. godine Adolf Hitler je proslavio svoj 52. rođendan. Ceremonija je održana u specijalnom vozu u kome se nalazio "Firerov glavni štab Jugoistok" ("Führerhauptquartier Südost") iz koga je pratio napad na Jugoslaviju i Grčku, a koji je bio stacioniran na izlazu iz železničkog tunela kod mesta Menihkirhen u Štajerskoj, pedesetak kilometara od jugoslovenske granice. Među rođendanskim gostima, pored vojnog i partijskog vrha Nemačkog Rajha, bili su i grof Ćano, admiral Horti i bugarski kralj Boris "kao lešinari okupljeni oko trupla Jugoslavije", a proslava je počela koncertom održanim ispred voza. Tada je Hitleru uručen i prigodni rođendanski poklon, jedini ratni trofej iz raskomadane Jugoslavije – spomen-ploča Gavrilu Principu doneta iz okupiranog Sarajeva. Fotografiju uručenja ovog poklona načinio je njegov službeni fotograf, Hajnrih Hofman. Bez uzimanja u obzir ove fotografije, koju "Vreme" premijerno objavljuje, sve polemike i analize o početku Prvog svetskog rata, o istorijskoj težini Sarajevskog atentata, Mlade Bosne i Gavrila Principa, o karakteru jugoslovenske ideje, o Drugom svetskom ratu kao nastavku nezavršenog Prvog, više se ne mogu smatrati potpunim. Fotografija sama po sebi ima čudesnu i sugestivnu magiju, ali takva je i priča koja se oko nje ispreplela, a u kojoj se dotiču sudbine Ive Andrića i Kurta Valdhajma, Eve Braun i Rodoljuba Čolakovića, španskog kralja Alfonsa XIII i Murata Kusturice, Gavrila Principa i Adolfa Hitlera... Fotografija je po sebi rečita: Firer je bio srećan što mu je njegova vojska iz dela sveta koji nije vredan kostiju ni jednog jedinog pomeranijskog grenadira uspela da mu na dar donese jedinu stvar iz te ubijene zemlje koja mu nešto znači: ploču kojom su u Sarajevu odali počast Gavrilu Principu. Mrtvace treba pokopati, misli Hitler, a ova ploča koju su u Sarajevu podigli da slave svoju slobodu i nemačko poniženje sada je nadgrobna ploča njihovoj zemlji i njihovim snovima
Izdavačka kuća Geopoetika objaviće uskoro roman libanskog književnika Rebija Džabira Beogradski Druzi, koji je nedavno ovenčan Međunarodnom nagradom za arapski roman, poznatom i kao arapski Buker. Ovo sjajno ostvarenje nudi neočekivano nadahnutu sliku Beograda kojom podseća na neke možda zaboravljene ili malo poznate činjenice iz naše istorije, te otkriva neke nove književno-umetničke horizonte koji u punom sjaju potvrđuju bogatstvo, zrelost i savremenost arapske romaneskne književnosti
Nekoliko meseci uoči početka 2014. godine, tokom koje će se obeležiti stota godišnjica Sarajevskog atentata (28. jun), odnosno početka Prvog svetskog rata (28. jul), svet se već uveliko osvrće na ovaj veliki jubilej. Na engleskom govornom području objavljeno je nekoliko novih istorijskih knjiga koje tematizuju vreme uoči Velikog rata i sam njegov početak. Iako nijedna od njih još nije prevedena, o njima se polemiše i ovde, naročito o Mesečarima Kristofera Klarka. Ima u tim polemikama mnogo ignorancije i preterivanja, ali se kroz njih ipak otvaraju važna pitanja, od krivice i odgovornosti za početak rata do uticaja istorijskih interpretacija na tekuća politička zbivanja
Da bi neko bio dobar, mora postojati neko ko je zao. Zato je ubrzo posle smrti komunizma "gvozdenu zavesu ideologije" zamenila "plišana zavesa kulture" – prvo na Balkanu i u Podsaharskoj Africi, gde je istorija odlučno pokazala da ne samo da nije mrtva već da ni ne namerava da umre, a zatim u Njujorku 11. septembra 2001. godine, posle čega je teški kulturalni pliš dodatno ojačan sofisticiranim bezbednosnim i kulturrasističkim armaturama. Tretman Novaka Đokovića u zapadnim medijima, koji podseća na onaj koji je imao Ivan Lendl za vreme trajanja Hladnog rata, to samo potvrđuje
Jubilarni, umalo pa neodržani palićki festival, protekao je u znaku pretencioznih priča ni o čemu i nepretencioznih priča o koječemu do čega nam je stalo
