Za nepoštovanje ovog zakona predviđena je novčana kazna, ali još uvek nije precizirano koje vrste odeće se smatra „stranom nacionalnoj kulturi“ i zabranjena je za prodaju i nošenje
Predstojeći izbori u Americi biće, kako se čini, najskuplji do sad. Biznismen Timoti Melon podržao je kampanju Donalda Trampa donacijama od preko 50 miliona dolara, dok je Majkl Blumberg dao oko 20 miliona dolara za kampanju sadašnjeg predsednika SAD Džoa Bajdena
Sjedinjene Američke Države su proširile sporazum sa Ukrajinom za napade na teritoriju Rusije duž čitave međusobne granice, a ne samo u Harkovskom regionu, kako je prethodno bilo dogovoreno
Predsednik Srbije daje Trampu i njegovom zetu Kušneru poklon kakav im još niko nije dao - zgrade Generalštaba. Kad već dele iste autoritarne i demagoške vrednosti, zašto da dve familije, uz dobar biznis, ne naprave i veliko strateško partnerstvo
Putin je rekao da veruje da će Zapad za sve nepopularne odluke okriviti Zelenskog i da će mu potom naći zamenu
Priča dvadesetogodišnje Javorke Ramić iz Žitorađe otkriva kako se kadrira u srpskoj diplomatiji što je veoma uzbudilo tviteraše
Niti se jedan direktor BIA u naprednjačkom korpusu vladavine ne može nazvati stručnjakom za bezbednosna pitanja. Možda samo oni koji su bili u v.d. stanju, a i to je upitno. Na početku su se naprednjaci malo “femkali”, pa su na čelo BIA postavljali nekakve pravnike, manje ili više poznate, a potom je došlo vreme kafanskog bahaćenja, pa su direktori postajali poznati partijski ljudi. Ali i oni su menjani, u skladu sa Vučićevim kadrovskim fintama. Rotira svoje ljude kako se ne bi predugo zadržali na nekoj funkciji i tako akumulirali moć koja bi njega mogla da ugrozi, kaže za “Vreme” Predrag Petrović iz Beogradskog centra za bezbednosnu politiku. Sa razlogom nema Vučić poverenja u svoje saradnike, najbolje zna od kakvog su štofa napravljeni. Petrović dodaje da promene na čelu BIA imaju istu funkciju. Menjaju se direktori, a jedini pravi šef biva i ostaje sam predsednik
Knjiga, doduše, nije dobra, ali je zabavna. Verujem da razumete tu važnu distinkciju. Osim što je zabavna, knjiga je – to jest, pisac – u neku ruku i odvažna, jer se pozabavila nečim što je apsolutni tabu makar i kao distopijska fikcija, naročito severno od Dunava i Save
Sećam se pacijentkinje iz bolnice u Padinskoj Skeli, koja je u četrdesetim godinama prvi put bila depresivna i hospitalizovana jer joj je sin rekao: “Ti radiš celog života, nemaš ništa, a Arkanovi ljudi imaju sve.” Otišao je s njima, bio navučen na heroin i uništen. Ona nije došla u bolnicu zbog psihopatologije, već zbog socijalne patologije; društvo je bilo potpuno poremećeno, pa je posledično ona patila i morala je da potraži pomoć. U bolnici, ili u psihoterapiji, vi nekome pomognete, taj neko se vrati u porodicu ili u društvo izopačenog sistema vrednosti, kuljajućeg nasilja, i sve što ste postigli vrlo brzo biva uništeno
Dok je Ivan Ivanji bio u Vajmaru, iz Lagune mu je stigao mejl sa fotografijom naslovne strane njegove najnovije knjige Bilo jednom u Jugoslaviji. Svidela mu se. Radovao se kao što se radovao svakoj novoj knjizi. A napisao ih je na desetine, ni sam nije mogao da ih sve nabroji. Ispalo je da je “testamentarna”, poslednja. Preminuo je 9. maja, na Dan pobede nad fašizmom. Knjiga je u knjižare stigla nekoliko nedelja kasnije. Ona je svedočenje o još mladoj državi koja je tek počela da staje na svoje samoupravne, socijalističke noge. Ona je sećanje čoveka sa slonovskim pamćem, koji je uvek u njega sumnjao, čoveka koji bio prisutan na toliko poprišta, kao malo ko u Srbiji, napisao je Tibor Varadi u predgovoru i zaključio: “Ako nas zanima gde smo zapravo, mislim da treba čitati Ivanjija”. Ovom prilikom objavljujemo odlomak iz knjige
Umjesto obaveznog vojnog roka, Šveđani su razvili model koji targetira direktno one koji imaju najviše potencijala za ulazak u rezervni sastav ili aktivnu vojsku – u zavisnosti od preferencija regruta. Kada postanu punoljetni, građani dobijaju poziv u kome se od njih traži da se izjasne o služenju vojnog roka. Kriterijum koji se najviše vrednuje je lična motivacija, a kandidati se nadmeću između sebe. Na taj način uniformu oblači samo manji broj mladića i djevojaka
Pedesetak metara dalje, ulicom koja vodi do ruševina stare železničke stanice na kojoj je sat stao u trenutku zemljotresa, naleće nevini šetač na zidine nedovršene crkvetine, a na svakom koraku susreće se s besmislenim metalnim figurama – bik, na primer, imitacija onog bika s Wall Street-a, ili žena s ogromnim grudima koje samo što ne ispadnu iz haljine, ili jedno propeto, zlatno lavče na masivnom belom stubu ispred kitnjaste fasade neke državne institucije, kao da je odbeglo iz srpskih sela
