Činjenica da se na B92 danas emituju emisije kao što je "Insajder" je subverzija zato što je takvoj emisiji mesto na javnom servisu, a ne na komercijalnoj televiziji. To što je B92 mnogo više javni servis nego onaj ko bi to trebalo da bude, najveća je medijska subverzija u Srbiji danas
Bolje manje, a bolje: ima li Danajskog dara u Bajdenovom reset dugmetu
"Svi smo mi s Trošarine"; VREME 958
Šta znači biti medijska korporacija, pa još u Srbiji? To nužno znači trajno naseljavanje u stajaćim vodama mejnstrima
U Duhovno rehabilitacionom centru Crna Reka, čiji je starešina Branislav Peranović, primenjuju se brutalne metode "lečenja". Na snimku koji je načinjen u ovom centru vidi se kako ovisnika prebijaju svim raspoloživim sredstvima; pesnicama, nogama, čak i lopatom. Rad ovog centra blagoslovio je vladika Artemije, a država Srbija im je dala dozvolu za rad. Pored toga što štićenike prebijaju lopatama, postavlja se pitanje imaju li medicina, psihijatrija i zakonodavstvo bilo kakav smisao, ako lekove dozira upravnik centra protojerej Branislav Peranović, koji je studirao poljoprivredu, "medicinske sestre" su ovlašćeni batinaši, a čuvari pitbul terijeri i dobermani
Ovih dana navršava se dvadeset godina od osnivanja OK kanala, po mnogim mišljenjima prve nezavisne televizije Jugoslaviji, koja je za samo 28 dana uzburkala javnost i uznemirila duhove na tadašnjoj političkoj i medijskoj sceni. Dve decenije nakon tih uzbudljivih majskih dana, o nastanku i nestanku OK kanala za "Vreme" piše Radoman Kanjevac, glavni i odgovorni urednik te televizije
Damir Imamović Trio, 15. maj 2009, Dom omladine;
Plavi orkestar, 16. maj 2009, SKC, Beograd
„U vremenu u kome živim ostavio sam trag i niko mi ništa ne može"
"Iskreno, meni jedno dobrih četiri-pet godina pomirenje jako ide na živce. Kad mi neko spomene pomirenje između Srba i Hrvata, bude mi loše u svakom pogledu jer je to ona vrsta općeg mjesta i stereotipa koja čovjeku svrdla mozak gore od mamurluka. Mislim da se pomirenje desilo. Najprije su se pomirili kriminalci, atentatori, ubice i šverceri, a nakon njih raznorazni, da tako kažem, privredni subjekti. Mire se i obični ljudi, u tišini i u žalosti za pobjeglim godinama života, ali to novine uglavnom ne zanima"
Iz perspektive osuđivanju sklone pameti, Muzej nevinosti je panoramska slika novije turske istorije, roman o Istanbulu, hičkokovsko-osterovska stilska vežba razlikovanja između naratora i autora, alternativna istorija turskog filma, narativni esej o muzejima i sve to zajedno, ali nije ljubavna priča. A opet, iz perspektive ludila – prvenstveno je ljubavna priča
