Događaj u Hercegovačkoj ulici ne staje "pod tepih", proteklo je previše vremena bez efekata i nastavi li se tako to će konstantno biti izvor dodatnog nezadovoljstva. Mislim da je izvesno da će i na međunarodnom planu, na primer u kontekstu pregovora o Poglavlju 23 sa Evropskom unijom, postati ozbiljan opterećujući faktor
Saša Radulović je postigao zanimljiv jezički sklad s Aleksandrom Vučićem: obojica upotrebljavaju termine povezane s Petim oktobrom kao negativne asocijacije
Do guše u problemima i stvarnim aferama koje su se sad već otrgle svakoj njegovoj kontroli, Vučiću je najbezbolnije da se iz toga izvuče tako što će, ukoliko pobedi na izborima, svu moć i strahovladu preneti na Andrićev venac odakle će, sa sigurne udaljenosti delegirati i kadrirati, ali ovog puta – zaštićen simboličnim Ustavnim ovlašćenjima
Aleksandar Vučić, putnik aviona bez reda letenja, koji se budi iz košmara i pritom ostaje potpuno pribran i sa osmehom razjasni narodu šta mu je činiti, predstavlja prvi istinski kemp u srpskim političkim kampanjama
Nakaradna i nakazna vlast neminovno dođe do tolikog apsurda da se na kraju uruši, videli smo to 5. oktobra. Problem je što nas istorija uči da se često i vraća, čemu su primer i oni koji danas odlučuju o sudbini Srbije, valjajući se i drpajući jedan drugog u septičkoj jami u koju su pretvorili čitavu zemlju
Zamoliše prisutne, one iza, da pređu ispred, da imaju snimak za istoriju. Pustiše himnu, kovrdžavo žensko stavi na glavu zlatni gondola šlem, gospođa, sa Svoje ne damo parolu, pređe na himna drmusanje
Četvrti protest Vojnog sindikata Srbije održan je u subotu ispred zgrade Vlade Srbije. Ovoga puta pridružio im se i Policijski sindikat Srbije, a naziv protesta je bio "Ministri, ostav!". Na drugoj strani Nemanjine ulice, stotinak metara dalje, organizovan je kontramiting
Od ove tačke, Srbija će ili otklizati ka više erdoganovskoj nego orbanovskoj formi autokratije, ili će se vratiti boljem delu sebe
Od ubistva Aleksandra Stankovića u jesen 2016. godine kao da se nešto događa na granici između politike i mafije u Srbiji. Dok forenzičari skupljaju krv i čaure sa ulica Beograda i Novog Sada a sudovi ili ćute ili donose čudne odluke, javnost ostaje bez odgovora ko i za čiji račun ubija po Srbiji i da li će država pobediti u ratu sa mafijom
Stručni integritet i profesionalne sposobnosti nisu prva asocijacija kada se pomene Zlatibor Lončar. Međutim, kada se pomisli na njegove kolege iz Vlade, ispada da skoro svi liče jedan na drugoga: imaju neobične i uvredljive nadimke, mračnu ili kontroverznu prošlost, beskrupolozni su, bolesno ambiciozni i slepi su poslušnici najvećeg među njima
"Srbiju vidim kao zemlju pristojnog života i slobodnih ljudi, u kojoj se znaju pravila i ona važe za sve. U kojoj se kaže "hvala", "izvinite" i ustaje da stariji sedne, gde se leči uz knjižicu, a ne mito, i zapošljava uz zasluženu diplomu, a ne stranačku knjižicu. I kojoj se plaća porez, a ne reket; u kojoj se političke ideje nadmeću u parlamentu, a ne u tabloidnom blatu. U kojoj deci ne kupujemo karte u jednom pravcu i ne stidimo se prljavih ulica, polupanih izloga i izanđalih liftova kad nam dolaze gosti. U kojoj njive pripadaju seljacima, a ne strancima. Vidim nas kao svoje na svome, bez grča na licu i šaputanja za stolom. Bez straha. Vidim kako se ne stidimo državnih funkcionera"
Svedoci smo mnogih bezbednosnih problema koji se često medijski spinuju sa jasnim ili manje transparentnim ciljem. Doprinos institucionalizaciji bezbednosnog sistema bi sasvim sigurno bila ažurirana Strategija nacionalne bezbednosti kojom bi se javno proklamovali aktuelni bezbednosni interesi, ciljevi i prioriteti
