Vojska i policija
Protesti s razlogom
O tome zašto je "prvi put u istoriji" vojska izašla na ulice, šta se događalo nakon proglašenog "rata protiv mafije" i zbog čega su "posebni" Aleksandar Stanković i Nenad Vučković
O tome zašto je "prvi put u istoriji" vojska izašla na ulice, šta se događalo nakon proglašenog "rata protiv mafije" i zbog čega su "posebni" Aleksandar Stanković i Nenad Vučković
"Bila je to Velika Britanija u vreme devedesetih i bilo je jebeno kul. I Trejnspoting je bio u srcu toga. Nisam siguran da će se ljudi ponovo tako osećati"
Na pitanje Čiji grad?! iz naslova prve knjige edicije "Književni protesti", odgovoreno je naslovom nedavno objavljene druge knjige – Naš grad!
"Nešto se drastično promenilo u tom čoveku. Mene je fizički napao i u istom mesecu je došlo do rušenja objekata u Savamali. Neki osećaj dominacije, vlasti i moći verovatno je došao do vrhunca – Ja sad mogu sve", kaže za Krik Marija Mali o svom bivšem suprugu Siniši
Od ove tačke, Srbija će ili otklizati ka više erdoganovskoj nego orbanovskoj formi autokratije, ili će se vratiti boljem delu sebe
Nema ništa od moje borbe da se iz mrtvih vrati princip smenjivosti izabranih političkih predstavnika, klasa koju smo stvorili ne prima nove članove, a stari ostaju u njoj do poslednjeg daha
Od ubistva Aleksandra Stankovića u jesen 2016. godine kao da se nešto događa na granici između politike i mafije u Srbiji. Dok forenzičari skupljaju krv i čaure sa ulica Beograda i Novog Sada a sudovi ili ćute ili donose čudne odluke, javnost ostaje bez odgovora ko i za čiji račun ubija po Srbiji i da li će država pobediti u ratu sa mafijom
Uveren sam da će kroz pet ili deset decenija negde na svetu stajati spomenici velikanima koji su početkom XXI veka bežali od smrti i bede iz Sirije, Iraka, Avganistana ili Pakistana. Oni će biti usamljenici među milionima čija imena neće biti zapamćena. Neki od njih su možda upravo prošli kroz našu zemlju ili čekaju da ih krijumčari prebace u Mađarsku ili Hrvatsku, preko kojih će stići nekuda, gde će se proslaviti
Makedoniji, koja dva meseca posle prevremenih izbora nikako da sastavi novu vladu, veštački se nameće izbor između "trampizacije i "ruskog ruleta"
Stručni integritet i profesionalne sposobnosti nisu prva asocijacija kada se pomene Zlatibor Lončar. Međutim, kada se pomisli na njegove kolege iz Vlade, ispada da skoro svi liče jedan na drugoga: imaju neobične i uvredljive nadimke, mračnu ili kontroverznu prošlost, beskrupolozni su, bolesno ambiciozni i slepi su poslušnici najvećeg među njima
"Srbiju vidim kao zemlju pristojnog života i slobodnih ljudi, u kojoj se znaju pravila i ona važe za sve. U kojoj se kaže "hvala", "izvinite" i ustaje da stariji sedne, gde se leči uz knjižicu, a ne mito, i zapošljava uz zasluženu diplomu, a ne stranačku knjižicu. I kojoj se plaća porez, a ne reket; u kojoj se političke ideje nadmeću u parlamentu, a ne u tabloidnom blatu. U kojoj deci ne kupujemo karte u jednom pravcu i ne stidimo se prljavih ulica, polupanih izloga i izanđalih liftova kad nam dolaze gosti. U kojoj njive pripadaju seljacima, a ne strancima. Vidim nas kao svoje na svome, bez grča na licu i šaputanja za stolom. Bez straha. Vidim kako se ne stidimo državnih funkcionera"