Kao počasni član radikala, Milošević bi istovremeno ostvario nešto što nije pošlo za rukom još nikome pre njega – on je i dalje predsednik SPS-a, tako ga doživljavaju i zovu i u udruženju Sloboda koje liči na stranku u projektu, počasni je predsednik stranke Branislava Ivkovića, viđen je za počasnog člana radikala i uz sve to, jedini je počasni stanovnik zatvora u Ševeningenu jer osim zatvorske sobe ima u tom objektu i svoju kancelariju
Ubedljivom većinom glasova Boris Tadić izabran je za trećeg predsednika DS-a, dok, uprkos ovacijama, Čedomir Jovanović nije prošao na izborima za potpredsednika – čime su ispunjeni uslovi za ulazak DS-a u rekonstruisanu, mada još neformiranu Koštuničinu vladu
Slike Save Šumanovića, umetnika koji se ubraja u najznačajnije autore jugoslovenske likovne scene dvadesetog veka, na legalnom tržištu umetničkih dela dostižu šestocifrenu vrednost u evrima. Bogoljub Karić je za svog "Savu" platio 35.000 evra. Po svemu sudeći prevaren je, jer je navodni Šumanovićev pejzaž iz 1941. godine – falsifikat
Peđa Stojaković, Igrač Sakramento Kingsa ("Blic")
Na paralelnoj proslavi Prvog srpskog ustanka u Domu sindikata, predstavnici Crkve, vojske i duhovno osvešćene omladine složno su se založili za povratak Srbije u Srednji vek
Proslava u Orašcu pokazala, kaže li se, poražavajuće podele među aktuelnim političarima: Koštunica Vojislav, da li, sa svojima bio u jaruzi, gde se baš besedilo, onda njegovi otkrili spomenik Voždu, gde se opet baš besedilo, i otišli kući, a da nisu prišli centralnoj manifestaciji proslave, predstavi Skela, koju je kompletna Vlada, plus Baki sa žvaku, po kijametu odgledala
U pokušaju da se domognu "obećanih zemalja" na Zapadu, nesrećnici iz "trećeg sveta" na Istoku završe u "srednjim državama" na Balkanu. Odatle samo pravi srećnici dobiju mogućnost da ostvare svoje snove ako prođu kroz mrežu administrativnih granica
Dve godine od početka "procesa stoleća" gotovo svi akteri najvažnijeg haškog suđenja ponovo su na svojim mestima (izuzev bolesnog sudije Ričarda Meja), ali atmosfera nije ista kao na početku. Oko glavne haške sudnice neuporedivo je više nervoze i nešto manje onih koji unapred sve znaju
Knjiga Ljiljane Blagojević govori o jednom gradu koji nikada nije izašao na kraj sa nužnošću sopstvenog razvoja, u kom se prečesto zaboravljaju pojedinci koji su pokušali da promene regresivnu svest, i u kom je domen arhitekture neretko doživljen na devetnaestovekovni način, u vidu "kuće kolektiva koji sanja", a što će danas reći kao crkva ili tržni centar, ali i novobogataška privatna vila koja liči i na jedno i na drugo
