"Naš otac ima dvadeset pet godina šećera i šezdeset šest godina života sa čalmom u Knez Mihailovoj. Ko ume da čita, zna šta znači", kaže sin Muhamed za svog oca, beogradskog muftiju Hamdiju Jusufspahića
Da li iko ovde ima dilemu da bi Vučić raspisivao ove izbore ("zbog reformi, stabilnosti i nove energije") da nije bio apsolutno siguran da će na njima pobediti isto ili još ubedljivije nego 2014. godine
Kao juče da je bilo, a deca začeta tih dana sada decu imaju... U međuvremenu je đavo odneo i više država i vojsku i Vožda i snove puste, sve u neprekinutom sledu, eto, do dana današnjeg. To što je 9. marta 1991. počelo, traje još. Jesmo li nešto naučili iz iskustva 9. marta? VREME 11. mart 1991: Krvava odbrana vlasti
Izručenje Sretka Kalinića, pravosnažno osuđenog na ukupno 40 godina zatvora zbog učešća u zaveri za atentat na Zorana Đinđića i zbog više ubistava za račun Zemunskog klana, sada je sasvim izvesno i samo je tehničko pitanje
Bez mnogo preterivanja, položaj opozicije u Srbiji može se uporediti sa položajem opozicije u pojedinim centralnoazijskim republikama ili u Istočnoj Evropi nakon Drugog svetskog rata. Mislite da preterujem? Mislite da u Srbiji nema sociološke i psihološke baze za tako nešto? Pokušajte da bacite pogled izvan svog kruga stvarnih i virtuelnih prijatelja i zavirite preko plota, u onu Srbiju "Farme", "Parova", "Minut-dva" i ostalih Informera
Zašto je važno što je slučaj Jovice Stanišića i Franka Simatovića vraćen na ponovno suđenje
Nema te oblasti "društvenog života", dominantne u određenom trenutku, ako se računa od ‘68. pa naovamo, a da Milorad Vučelić u njoj nije učestvovao ili je makar "omirisao". I uvek u stvaralačkom, dinamičnom konfliktu sa svetom oko sebe, istovremeno debelo zahvatajući iz njega. Ako je na redu revolucija – onda revolucija, ako je to kultura – onda kultura, ako je rat – onda rat
O partiji koja je izašla iz mene. O komunistima koji su postali nacionalisti. O tome kako sam 9. marta mrzeo i tenkove i demonstrante. O iskonskim strahovima, gađenju, odlasku u Beč, ćupriji u Mostaru i tome da je dom, uprkos svemu, samo jedan, da će ova zemlja postati onakva kakva bi trebalo da bude, kada jednog dana bude podigla spomenik nepoznatom dezerteru iz jugoslovenskih ratova devedesetih godina prošlog veka
Kako je bilo prvih deset godina? Šta je "Vreme" pisalo dok su grmeli topovi, goreli gradovi i vukle se beskrajne kolone izbeglica? A kako je svedočilo o gospodarima ratova i tuđe muke, njihovim interesima i masovnim grobnicama? Na kakav način su ove novine izveštavale o redovima za hleb i mleko, hiperinflaciji, krađama izbora, narodnom buntu i antirežimskim demonstracijama? Kako smo se držali u toku NATO bombardovanja i zbog čega smo uvek uspevali da napravimo razliku između ispravnog i pogrešnog? Ukratko – vreme devedesetih
Ponovo je u žiži javnosti ime Dragutina Dimitrijevića Apisa koji se vezuje za Majski prevrat i ubistvo kralja Aleksandra Obrenovića i Drage Mašin 29. maja/11. juna 1903, a koji je četrnaest godina kasnije streljan na jednom zabačenom polju kod Soluna u zoru 13. jula 1917, nakon Solunskog procesa, u kome je na vojnom sudu osuđen zbog navodnog organizovanja atentata na Kralja Aleksandra Karađorđevića 11. septembra 1916. i formiranja i vođenja tajne organizacije "Ujedinjenje i smrt" za koje su svi znali, pa rehabilitovan 16. juna 1953. Povodom vesti da bi iz Soluna možda mogli da budu preneti u otadžbinu Apisovi posmrtni ostaci ponovo se rasplamsava polemika u generaciji nedostojnih naslednika koja je razrušila Jugoslaviju o manama i smrtnim greškama onih koji su je gradili u "vreme smrti". O tim događajima i ljudima je ipak dostojnije podsetiti na reči savremenika, što pokušavamo na narednim stranicama
Zaista cenim napore kolega, ali sam tokom godina praćenja medija na ovim prostorima naučio jednu stvar. Do snimaka kao što je snimak Ivice Dačića s Mišom Bananom nikada nijedan novinar-istraživač nije došao ukoliko neka od Direkcija ili Službi nije odlučila da ih vi dobijete. Ekskluzivnost ove vrste ima svoju cenu, koja nije novac
