Opozicija danima bojkotuje parlament i protestuje na ulicama. Vladajuća koalicija i dalje besomučno troši pare na megalomanske projekte. Većina strogo kontrolisanih medija plasira sliku o Makedoniji koju na putu ka svetloj budućnosti sputavaju jedino spoljni neprijatelji i domaći izdajnici
Službena istorija priznaje da je javno emitovanje televizijskog programa započeto sredinom tridesetih godina prošlog veka, nekako istovremeno u Velikoj Britaniji i Nemačkoj, a potom u Sovjetskom Savezu i SAD. Ali, to baš i nije najtačnija odrednica – posle eksperimentalnog puštanja signala 1934, prvi javni TV servis zapravo je počeo sa radom marta 1935. u Nemačkoj, čiji je predsednik vlade u to vreme bio Hitler. To je godina u kojoj se već desila paljevina Rajhstaga, efektivno je poništen višepartijski sistem, Jevreji su došli pod udar rasnih zakona, a prvi politički protivnici su već osetili čari sistema budućih koncentracionih logora. Nedavno otkriveni snimci ranih televizijskih programa iz nacističke Nemačke, daju nam važan uvid u prve dane masovnih medija i pojašnjavaju prirodu uticaja televizijske slike na stvarnosti
Ovdašnja publika dobija upravo ono što želi. TV program koji omamljuje i obećava. TV program pakosne sirotinje kojoj vlast daje ono što ona želi da vidi – virtuelnu pravdu, velike i teške reči, megafon za psovke i mračan kutak za anonimne odašiljače mržnje. Tu nema čvrste programske šeme, nema kritičnog tona, nema pogleda ni glasova izvan sistema – TV program je burleskna mešavina seksa, skandala, političke estrade i crne hronike – u najavi
"Radim sa igračima koji su bili na meti majmunskog skandiranja, bacane su banane na njih, što mislim da je užasno. Time praktično kažete ‘ti nisi ljudsko biće, ti si gorila, majmun’. Mislim da moramo da prepoznamo i shvatimo šta se događa na drugoj strani, na strani koja je izložena nasilju"
Delovalo je kao da su učesnici tribine, umesto međusobno, govorili jedan mimo drugog: srpski zvaničnici (iz Ministarstva unutrašnjih poslova, omladine i sporta i Fudbalskog saveza Srbije – FSS) gotovo po automatizmu, deklarativno su navodili da Srbija nije rasistička zemlja, da u Srbiji nema rasizma, između ostalog, i zato što u Ustavu i zakonima tako piše, a pomenuto je i "poznato gostoprimstvo srpskog naroda". Deni Linč iz engleske organizacije Kick it out upitao se: "Kako zapravo možete da znate tako nešto?" Time su postignuta dva efekta: voljno ili nevoljno ovdašnje minimiziranje događaja u Kruševcu i izvesno osećanje promašenosti teme – govoreći o nasilju u sportu mnogo više nego o rasizmu, u prvi plan je izbio drugi deo naziva tribine
Četiri minuta i 19 sekundi po iskakanju iz kapsule, otvorio je prvi od četiri padobrana, što je značilo da je svaka opasnost prošla i da je misija uspešno okončana. U 20.16 časova Feliks Baumgartner dočekao se na noge. U tom trenutku čitava planeta odahnula je sa olakšanjem, a Baumgartner je ušao u istoriju
Jedna od mera u borbi protiv ekonomske krize je drakonsko povećanje poreza za bogate, ne bi li se stišalo rastuće socijalno nezadovoljstvo i dopunile prazne državne kase. Bogataši nevoljni da svoj patriotizam dokazuju, odričući se i do sedamdeset pet odsto svojih prihoda, traže novu otadžbinu
Srpski fudbal je bio u naslovima širom sveta tokom 2012. godine. Nažalost, ne u pozitivnom svetlu, iako su zaista postojale stvari za slavlje: Partizanova peta titula zaredom, ulazak Donjeg Srema u Superligu, Avram Grant je još jednom otpušten, i pojavio se mladi talenat poput Lazara Markovića
Hirurg, pionir sporta, zaljubljenik u gimnastiku, fudbaler i lakoatletičar-rekorder, dobrovoljac u srpskoj vojsci u Prvom svetskom ratu, narodni prosvetitelj i promoter zdravog života Feodor Lukač, unuk zemljoradnika Sima Lukača iz Vrginmosta kraj Karlovca u Hrvatskoj, sin Steve Lukača, šumarskog inženjera s bečkom diplomom, i Katinke, rođene Popović, iz Slavonskog Broda, otac znamenitog profesora žurnalizma Sergija Lukača, u svojoj autobiografiji 1972. dramaturški sažima jednu epohu kroz ono što je proživeo u Sarajevu, Pešti, Beču, Bernu, Galiciji, Albaniji, Mostaru, Zrenjaninu, Novom Sadu – dva svetska rata, život u Austrougarskoj i u dve Jugoslavije
Ivica Dačić, premijer, ministar unutrašnjih poslova i predsednik SPS-a, ovogodišnji je pobednik rubrike "Ljudi vreme". Pobedu je ubedljivo osvojio sa deset (10) izjava. Istovremeno, ovom pobedom Dačić je postao i apsolutni šampion sa najviše izjava jer je srušio dosadašnji rekord od šest izjava koji je 2002. godine postavio tadašnji premijer Zoran Đinđić. Tomislav Nikolić, predsednik Republike, ove godine osvojio je mesto vicešampiona sa šest izjava. Milutin Mrkonjić, ministar za infrastrukturu i potpredsednik SPS-a, zauzeo je treće mesto sa tri izjave.
Nemačkoj banci se na teret stavljaju pranje para, utaja poreza i ometanje pravde. U "aferi trgovine CO2-sertifikatima" uhapšeno je petoro službenika. Istraga je u toku, a niko ne može ni da pretpostavi kakvi će sve prljavi poslovi isplivati na površinu. Na njih najveća banka Nemačke očigledno nije bila nimalo gadljiva
