Talas oslobođenja koji je pokatkad nemoguće zaustaviti odnosi se i na one “porobljene” u naprednjačkom sistemu korupcije koji počinju da shvataju da vladar više i nije tako svemoćan. Opozicionari kažu da ne mogu da žive od gomile “pokajnika” iz piramida vlasti koji im donose informacije i opravdavaju se, pokušavajući da naprave link sa “drugom stranom”
Dušan Kovačević: Urnebesna tragedija; režija Jagoš Marković; Narodno pozorište
“Za mene je zavidna brojka od dve hiljade ljudi na protestu za neku agendu ili pritisak. Sa deset hiljada ljudi možeš da praviš ozbiljne nerede i da se tučeš sa policijom, ako ti je do toga. A sa brojkama sa šetnje od poslednjeg petka, mogle su bez problema da se zauzmu sve institucije”, kaže za “Vreme” Aleksandar Gubaš, čovek koji broji proteste
Kada se sve sabere, Novak Nedić je od prvog dana imao mesto koje je formalno bilo – administriranje rada Vlade, ali je zapravo bio direktna veza vrha države sa huliganskim grupama koje su s vremenom prerasle okvire tribine i postale bande koje preprodaju drogu i organizuju ubistva
Talas oslobođenja koji je pokatkad nemoguće zaustaviti odnosi se i na one “porobljene” u naprednjačkom sistemu korupcije koji počinju da shvataju da vladar više i nije tako svemoćan. Opozicionari kažu da jednostavno ne mogu da žive od gomile “pokajnika” iz piramida vlasti koji im donose informacije i opravdavaju se, pokušavajući da naprave link sa “drugom stranom”
Već smo izdresirani da ni sebi ni drugima ne postavljamo važna pitanja, nego da se, i kad gordo mislimo da smo “opozicionari”, bavimo banalnostima, tricama i kučinama (gde nas uvek razbiju jer su tu na domaćem terenu)
Nema govora o tome da gradski prevoz ne treba plaćati. Ali sve ono što prati uvođenje novog sistema ukazuje na nestručnost, pa čak i bahatost gradskih čelnika, a za to je mnogo dati i jedan dinar
Mi smo se našli u svojevrsnoj medijskoj metarealnosti, gde se praktično odvija kompletna polemika, istraga, manipulacija i komercijalizacija ova dva masakra u kojima su stradala deca i mladi ljudi bez ikakve krivice. Upravo tu se krije jeziv paradoks medija u Srbiji, koji bilo da brane ili napadaju rijaliti koncept, zapravo ulaze u svojevrsnu metarealnost, koja u mnogo čemu neobično podseća na rijaliti
Srpska napredna stranka i Aleksandar Vučić nemaju veliko iskustvo u organizovanju skupova na otvorenom. Štaviše, to rade retko, ali kad rade, rade za sve pare. Naše pare…
Kome je namenjeno gromoglasno okupljanje naprednjaka u Beogradu, dobrovoljnih i privedenih? Kakvog smisla ima trošenje stotina hiljada evra za bezidejnu manifestaciju moći? Šta bi se sa svim tim novcem moglo uraditi za društvo, uključujući mentalno zdravlje mladih? I zbog čega je predsednik Srbije konačno posetio porodice žrtava u okolini Mladenovca i Smedereva
To praktično znači da Informer može da pokrene kablovski TV program. Ovo je bila ključna tačka sednice Savet REM-a na kojoj nije bilo reči o zahtevima sa protesta "Srbija protiv nasilja"
Dve tragedije u Srbiji u sebi nose sveljudski gen: užas je zajednički, tugu delimo svi. Ovom užasu i ovoj tuzi ne prethode političke podele. No, uprkos tome, priroda Vučićeve vladavine, kao i mentalni sklop ljudi okupljenih na dvoru, ne dopušta univerzalni model koji je direktni učinak civilizacije. Vučić i njegova ekipa nisu u stanju da se nose ni sa čim univerzalnim, ni sa čim što se ne tiče njih, samo njih i nikoga osim njih. Zbog toga su pokušali da monopolizuju bol. Zbog toga su se okomili na univerzalno
