Širom sveta mediji su izveštavali o izlasku ili evakuaciji ukrajinskih snaga iz čeličane Azovstal, ali se izbegava jasno određenje stvarnosti – predaja. Rusi su prihvatili da garantuju život Azovcima, ali istovremeno je Generalno tužilaštvo Rusije zatražilo da se ta jedinica proglasi za terorističku organizaciju. Nešto ranije, prilikom pokušaja da prodre preko reke Severski Donjeck, ruska vojska je pretrpela teške gubitke
Zadatak Muzeja žrtava genocida je komplikovaniji nego zadatak Memorijala na Sajmištu, jer narativ o stradanju Srba u Drugom svetskom ratu ne sme da bude kontaminiran narativima iz devedesetih, nacionalizmom, netolerancijom – stvarima koje su nažalost prilično prisutne u srpskom društvu. Muzej zaslužuje centralno mesto, u centru prestonice, a ne na Sajmištu kao što je predsednik Republike najavio prošle jeseni. Razlog je jednostavan: dve institucije na istom mestu ne bi mogle da funkcionišu i narativ o genocidu nad Srbima progutao bi memorijalizaciju logora na Sajmištu
„Grad heroj“ je pao. Rusi su konačno izvojevali pobedu, po koju cenu, tek će se utvrditi. U toku su pregovori oko razmene ratnih zarobljenika. Neizvesna je sudbina pripadnika kontroverznog puka „Azov“
“Ko će te regrute obučavati, imamo li kadrove za to?”, pita sagovornik “Vremena” iz Vojske Srbije. “Ili će ti mladići dobro doći da šišaju travu po krugovima kasarni i vojnih objekata. To je ono što sada fali”
Dok Ukrajina lako nadoknađuje gubitke ratne tehnike praktično neograničenim dostavama oružja i municije sa Zapada, nepoznanica je kako ruska vojna industrija pod sankcijama izlazi na kraj s proizvodnjom neophodnih sredstava za rat
Pred zoru 10. maja 1945. su me sirene trgle iz sna. Prvo na engleskom, pa onda na nemačkom je objavljeno da je Nemačka potpisala kapitulaciju, da je rat završen. Lepo, pomislio sam, okrenuo se na drugu stranu i ponovo zaspao. Za mene je rat bio završen još 13. aprila kada sam izašao iz logora i shvatio da sam ostao živ. Ja savezničkoj pobedi nimalo nisam doprineo, ali sam se osećao kao pobednik
Ni ove godine tokom komemoracije u Jasenovcu hrvatska vlast oličena u premijeru Andreju Plenkoviću nije pokazala da je spremna da uradi dovoljno da se sa ustaštvom jednom za svagda raskrsti. Za sada se još uvek razmišlja o „strožim kaznama“ za korišćenje pokliča „za dom spremni“. Njegova potpuna zabrana, za vreme vlade koja levitira između evropskog imidža spolja i udovoljavanja desničarima iznutra, čini se da je još uvek daleko
„Genocid je najbrutalniji i najdramatičniji pojavni oblik ratnog zločina koji se sistematski vrši nad pripadnicima jednog naroda“, a između 1941. i 1945. godine „bio je počinjen nad Srbima na celokupnoj teritoriji Nezavisne Države Hrvatske“
Pred Uskrs su se u nekim od ruskih prodavnica pojavili “kuliči”, tamošnje uskršnje pogače, sa slovom Z. Neće biti primirja za praznik, ratovaće se. Pedeset i petog dana rata, zvanična Moskva je poručila da kreće “puno oslobađanje” Donjecke i Luganske oblasti. Poruku svetu preneo je Sergej Lavrov, očigledno u ime najviših instanci, preko intervuja za medije neutralne Indije. Obećao je da se neće koristiti nuklearno oružje i da se to čak ne razmatra. Rat se do sada vodio konvencionalnim sredstvima i nastaviće se tako, doduše sa svim što se ima u ruskom pozamašnom arsenalu
„Rat devedesetih je nastao zato što se nije do kraja razumelo šta nam se događalo četrdesetih. Ideologija, i prećutkivanje istine zbog ideologije, čine da ljudi, čim im se ukaže prilika, počnu da se biju. Tako nastaju mržnja, podvojenost, i na kraju rat. Bez obzira da li u Jugoslaviji, Vijetnamu ili Ukrajini.“
Mnoge Sarajlije su verovale da se rat može izbeći. Pred Skupštinom se 5. aprila 1992. godine okupilo na hiljade građana iz svih zajednica, kao i oni koji se nisu identifikovali na osnovu nacionalnosti, zahtevajući mir. A onda su zapucali prvi snajperisti
