Nova generacija funkcionera Demokratske partije socijalista doista liči na one “mlade, lepe i pametne” prethodnike sa kraja osamdesetih godina prošlog veka, kada se bivši predsednik stranke peo na vlast, ali nemaju hrabrosti da zatraže smene. Zato je DPS stranka bez “mladih lavova” koji bi se usudili da se otimaju o nasleđe svoga “Šefa”
U normalnom poretku stvari, Milo Đukanović bi, kao političar iz prošlog veka, odavno bio u političkoj penziji. Ono što ga je održalo tako dugo, osim nesporne političke veštine, jeste da je protiv sebe najčešće imao političare i politike, zapravo ideologije, iz pretprošlog veka
Izjednačavajući po važnost protekle predsedničke izbore sa referendumom 2006. godine, kada je nezavisnost Crne Gore podržalo više od 55 posto građana, Milo Đukanović zasigurno nije očekivao da će 60 odsto Crnogoraca juče pokazati da sa dosadašnjim predsednikom ne deli istu viziju samostalne države. Tačnije, da ne prihvataju da i nadalje budu predmet manipulacija i sredstvo podela. Izbaciviši u prvi plan Jakova Milatovića koji se pre samo dve godine obreo u politici, građani nisu kaznili samo Đukanovića, već i sve one koji decenijama oblikuju crnogorski političi ambijent
Kako će se rezultati lokalnih izbora odraziti na razrešenje sistemske krize u Crnoj Gori? Da li su oni indikator koji upućuje da bi eventualni vanredni parlamentarni izbori bili deo rešenja ili bi predstavljali korak ka daljem produbljivanju političke krize?
Temeljni ugovor između Crne Gore i Srpske pravoslavne crkve je potpisan, ali na način koji je produbio političku krizu. Da bi ostao na vlasti Dritan Abazović bi morao da pristane na novu rekonfiguraciju vlade, koja se sve više udaljava od onoga što je višedecenijska opozicija obećala građanima posle pobede na parlamentarnim izborima pre dve godine. Jedini ispravni izlaz iz zamršene situacije bili bi ponovljeni parlamentarni izbori, ali se to odlaže zbog straha od slavodobitne pobede DPS-a Mila Đukanovića
Bivši predsednik SR Jugoslavije, Slobodan Milošević, izručen je Haškom tribunalu 28. juna 2001. godine. Prenosimo tekst Miloša Vasića objavljen u „Vremenu“ br. 548, 05.07.2001.
Iracionalni zbir monologa na političkoj sceni Crne Gore sputava bilo koju vrstu komunikacije i dovodi do “konflikta u produženom trajanju”, suštinski određuje politiku kao scensko-oratorsku predstavu, u kojoj samoproklamovane vođe samodopadno uživaju u vlastitom političkom besmislu
Vest da neki Crnogorac planira ubistvo Predsednika prvi je obelodanio Šešelj, da bi je razradio Vulin i nastavila Brnabić. Obraćanje samog Vučića naciji najavljeno je u subotu uveče preko Pinka sa tajne lokacije, kao da je, ne daj Bože, neki begunac jer mu je ugrožen život, što je sve lepo objasnio ponovo Šešešlj
Građani Crne Gore nisu masovno izašli na ulice kako bi podržali Mila Đukanovića u još jednom njegovom napadu na Srpsku pravoslavnu crkvu. Mali broj sledbenika praćen je pojačanim nasiljem, što je direktna posledica daljeg radikalizovanja njegove politike u prvoj opozicionoj godini Demokratske partije socijalista. Druga posledica je da Đukanovića napušta ona najbrojnija grupa, a to su umereni birači
Mediji u Srbiji su prvo zanemarivali izbore u Crnoj Gori, da bi se posle euforično uključili u istorijski poraz Mila Đukanovića
Razloga je pun kofer. Na prvom mestu sukob sa SPC zbog Zakona o slobodi veroispovesti, koji je od DPS-a udaljio njegove tradicionalne glasače po onoj "i otac i đed i prađed su mi kršteni tu". Kad se tome dodaju ekonomska kriza kao posledica epidemije u zemlji koja je ionako ogrezla u korupciji, kriminalu i partokratiji i propala turistička sezona, 35 odsto na ovim izborima je odličan rezultat
U pretpolitički postavljenoj zajednici, Đukanović se pozicionirao kao jedini stvarno politički faktor; sličnosti s Vučićem nama ni u naznakama
