Konvoj Bošnjaka, članova porodica stradalih u Srebreničkoj tragediji, prolazio je polako kroz mesta u kojima su nekada živeli ili se sklanjali od rata. Kroz prozore autobusa mogli su videti svoje nekadašnje komšije. Svi nemo posmatraju kolonu. Samo par njih podiže tri prsta. Ispred jedne kuće pored puta domaćin okreće prase na ražnju
Racionalniji čitalac državne dnevne štampe dobio bi sledeći rezultat: 1) zločina nije bilo, teroristi su samo oterani, 2) bili su neki satelitski snimci, ko zna šta je bilo na njima, ali bitno je da su lažni, 3) Muslimani su se sami poubijali, 4) poubijali su ih prethodno isprovocirani Srbi, 5) poubijali su ih holandski vojnici, 6) neki od ubijenih su "navodno ubijeni"
Kako se, uz toliko informacija, istina o Srebrenici ipak prikrivala? Deo odgovora je i u određenom stidu zbog onoga što se odigralo, ali i u nekoj vrsti zaveta nacionalne lojalnosti. Pošto je urađeno to što je urađeno, i nema povratka, najbolje je sve negirati. To misle ne samo ljudi koji su bili svedoci ili učesnici rata nego i oni koji sa ratom i nasiljem nisu imali nikakve veze
Vendi Lobvejn, zadužena za podršku u Službi za žrtve i svedoke, kaže za "Vreme" da svedoci najveći strah osećaju pre samog svedočenja. Prema njenim rečima, situacija se menja u sudnici – optuženi je tada okružen stražarima i deluje kao običan mali čovek, a ne kao neko koga bi se trebalo plašiti
U Hagu stalno ponavljaju da pritvor nije hotel sa pet zvezdica kao što se priča, ali da je sasvim sigurno bolji od jugoslovenskih zatvora – u to, međutim, mogu da se uvere jedino sami optuženici pošto ulazak u sobe i zajedničke prostorije nije dozvoljen čak ni advokatima
Javnost u Srbiji treba uskoro da se suoči sa svedočenjima o zločinima koji su počinjeni u ime "srpskih nacionalnih interesa" i "velike ideje", ali i nad građanima ove zemlje
