Kako je persijski pesnik Hafez pevao o ljubavi i vinu. Kako ajatolah Hamne i propoveda o uništenju. Zašto je politika SAD i Izraela prema Iranu pogrešna i zašto je moguće zamisliti nuklearnu pečurku koju vetrovi sa Bliskog istoka nose ka Evropi
Iran se nada da će svoj uticaj među iračkim šiitima još lakše da širi bez američkih trupa koje se povlače iz Iraka. Verski vođa ajatolah Ali Hamnei sužava prostor predsedniku Ahmadinežadu. SAD hoće da iskoriste pucanje jedinstva na vrhu vlasti koje se nazire u Teheranu
Desilo se ono što Palestinci i veći deo muslimanskog sveta nazivaju istorijskim događajem. Palestinski predsednik Mahmud Abas podneo je 23. septembra zahtev za punopravno članstvo Palestine u Ujedinjenim nacijama. Prema tom zahtevu, palestinska država bi trebalo da obuhvati Zapadnu obalu, pojas Gaze i istočni Jerusalim. Generalni sekretar UN Ban Ki Mun prosledio je zahtev Savetu bezbednosti, ali tu se priča o punopravnom članstvu Palestine u UN završava, jer su Sjedinjene Američke Države najavile da će staviti veto na palestinski zahtev
U Nemačkoj se podigla velika prašina oko toga da bi nemački tenkovi tipa "leopard 2A7+" mogli da budu upotrebljeni na suzbijanju demonstracija protiv totalitarnih režima u arapskom svetu kao "lek" protiv na zatečenom Zapadu prvobitno glorifikovane revolucionarne demokratizacije arapskih zemalja. Socijaldemokrate čak prigovaraju da Nemačka ne bi smela ponovo da se nađe na "pogrešnoj strani istorije"
U nastojanju da reši krizu, predsednik Bašar el Asad je najavio početak nacionalnog dijaloga, razmatranje novih zakona koji se tiču parlamentarnih izbora i medija, kao i moguće izmene ustava, ali su sukobi između demonstranata i režimskih snaga ipak nastavljeni. Ti sukobi su već takvog intenziteta da bi se moglo reći da je u Siriji počeo građanski rat koji se otima kontroli. Kako raste intenzitet nasilja u Siriji, a bombardovanje Libije ne daje željene rezultate, tako početno oduševljenje i uverenje da se ruši svet okoštalih autokratskih režima po muslimanskom svetu na Zapadu zamenjuju rezignacija i strah od onoga što na ruševinama nastaje
Teško je proceniti ko je licemerniji u svojim ocenama burnih događaja koji se već mesecima valjaju arapskim svetom: predstavnici zapadnih sila i njihovih arapskih saveznika ili Iran predvođen predsednikom Mahmudom Ahmadinežadom. To licemerje se najviše ogleda u ocenama ko i gde ima pravo da koristi silu širom zatalasanog muslimanskog sveta
Dosadašnji bilans "arapskog proleća" ne opravdava ushićenje koje je širom sveta propratilo početak "buđenja naroda". U Tunisu i Egiptu su Ben Ali i Mubarak sišli sa vlasti, ali korenitih promena nema na vidiku. Sporadični protesti u Tunisu traju i dalje, na trgu Tahrir u Kairu demonstranti traže sprovođenje onoga za šta su se borili; u Libiji besni građanski rat, u kome zapadna koalicija bombardovanjem podržava pobunjenike; u Jemenu i Bahreinu vlast se brutalno obračunava sa demonstrantima, trese se i Jordan, a došao je red i na Siriju
Do juče se moglo misliti da je vrhunac ironije – ili pragmatizma, zavisi kako na to gledamo – početak jednog novinskog komentara od pre nekoliko godina, povodom Drugog zalivskog rata, u kom se autor pita: "Otkud naša nafta ispod njihovog peska?" Od juče je, bez obzira na to što je reč o vojničkoj pameti, na snazi jača izjava, cinizam – ili, opet, možda pragmatizam – po kom "Gadafijeve snage podmeću leševe na ciljeve koje mi gađamo"
Mada samoubilački napadi ne donose ni pobedu ni premoć – takvih napada je sve više. Prema izveštajima federalnih bezbednosnih službi, Rusija je poslednjih godina sprečila na stotine pokušaja terorističkih napada, ali, nažalost, nema garancije da se oni neće ponoviti
