Ministru za lokalnu samoupravu, koji bi trebalo da potvrdi imenovanja, neće biti teško da se odluči: dovoljno je videti da li bi tim ulicama poželeo da prošeta neko iz Osijeka i Tuzle, gradova sa kojima je Novi Sad potpisao Sporazum o međuetničkoj saradnji
Njujork, Brisel, Beograd, Moskva... Zna se šta je Ahtisari predložio za Kosovo, ali ne i kada će zasedati Savet bezbednosti i da li će doneti rezoluciju koja prepisuje taj plan. Novi pritisci na Beograd i nova diplomatska ofanziva
Ukoliko presuda i žalbe (a svi su ih već najavili, i odbrana i tužilac) dođu do najviše instance pre 1. juna ove godine, postoji osim mogućnosti potvrđivanja ili preinačavanja prvostepene presude i verovatnost još jednog njenog ukidanja i vraćanja slučaja na novo suđenje. Ukoliko to bude posle 1. juna, kad na snagu stupa novi zakonik o krivičnom postupku, Vrhovni sud će po slovu novog zakona morati sam odlučiti o predmetu i doneti presudu
Najjači oslonac na koji Srbija računa u trenutku kada konačno rešenje za kosovsko pitanje ulazi u zonu crvenog usijanja jeste Rusija, jedna je od pet stalnih članica Saveta bezbednosti UN-a sa pravom veta. Logično je pomisliti i da su u takvom trenutku sve snage usmerene na održavanje što bolje komunikacije sa Rusijom. Iako deluje da je ta komunikacija svakodnevna i intenzivna na mnogim nivoima, informacija da Srbija nema ambasadora u Moskvi još od kada je 1. jula 2006. iz rezidencije otišao poslednji ambasador SCG Milan Roćen, zvuči, blago rečeno, čudno
"Šta se vašoj deci najviše sviđa?", pitaju ženu kraj ubrzanih ringišpila i Hali-Galija na novogodišnjem vašaru. "Najviše im se sviđa ono na šta ne smeju da sednu."
Ove godine šampionsko postolje ravnopravno deli čak sedmoro aktera sa najviše izjava nedelje: Bogoljub Karić, Dušan Petrović, Nenad Prokić, Predrag Marković, Slobodan Antonić, Zoran Stojković, i naslovi u dnevnim novinama, svako sa po dve izjave nedelje. I ove godine, kao i prošle, niko nije osvojio drugo i treće mesto.
U godini 2006. u Beogradu je ponavljano Kosovo, Kosovo, Kosovo, a u Briselu Hag, Hag, Hag. U tom procepu 2006. je ličila na "čekanje Godoa", sudeći bar po čekanju na događaj koga nema – potpisivanje sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa EU-om, a vize i da ne pominjemo... Nade su bile porasle 26. januara 2005. kada je usvojena Studija o izvodljivosti i 15. decembra 2005, kada su pregovori počeli, i Koštuničina vlada se hvalila da je uspela ono što nije uspela prethodna reformska vlada. U aprilu 2006. Brisel zamrzava pregovore sa Srbijom zbog neizvršavanja haške obaveze. To je izazvalo parlamentarnu krizu u Srbiji koja je trajala sve do raspisivanja izbora (ostavka Miroljuba Labusa, rascep u G17 plus, rekonstrukcija vlade, odložena demisija ministara G17 plus). Pokušaji da se pregovori nastave uz primenu od Evropljana odobrenog Akcionog plana za saradnju s Hagom nisu uspeli, pa se obećavajući uspeh pretvorio u neuspeh Koštuničine vlade. Došlo je nekoliko uteha: verbalna podrška Srbiji stigla je iz Brisela sredinom decembra; prijem Srbije u Partnerstvo za mir 14. decembra (vojska i kabinet predsednika Tadića ovo su ocenjivali kao značajan napredak, što je ljutilo Karlu del Ponte i nekoliko prohaških komentatora u Beogradu); otvorena je kancelarija NATO-a u Beogradu, (što je ljutilo radikale i socijaliste), i ulazak Srbije u predsoblje za ulazak na tržište Evropske unije potpisivanjem ugovora o pristupanju asocijaciji CEFTA, koja čini bescarinsku zonu od oko 30 miliona ljudi, što je vlada prilično reklamirala, a što je opet, iz nekih protekcionističkih razloga, ljutilo radikale.
Vesti i tumačenja: kraj Šešeljevog štrajka glađu i ohrabreni radikali, eho briselskih rasprava, kosovska karta, bitke u bliskom okruženju, bitka za glasove autonomaša, prethodno glasanje o listi DS-a, drumska i kalabrijska mafija...
NATO samit u Rigi treba shvatiti kao nastavničko veće na kome je Srbiji vanredno oprošten već zaključeni kec iz vladanja. To ne znači da sad možemo na raspust
