Ono što će vam svaki obožavalac JuVe zvuka reći jeste da ništa na svetu ne može da se poredi sa onom emocijom, kad se začuje refren pesme "Ne traži je, siiiiiiiiiiineeeeeeeeeeee" a publika počne da se hvata za glavu od neke čudne nemoći, da krši ruke, a mnogi jedva kontrolišući suze nategnu još jedan gutljaj rakije... HEAVY
Gledao sam sedamdesetogodišnjake kako plešu u zemunskom "Buena Vista Social Clubu" ("Tri Lađara"), gde sviraju džez neki od istih muzičara koji su tu svirali 1957. Digne se neki čiča u košulji boje olujnog neba i neka bakica u crvenoj haljini, i kad zaigraju vidiš da je on bio frajer i da je ona bila riba. Pokreti se ne gube. Rukopisi ne gore
Još jednom, a pod geslom Hrana, ljubav, muzika ljude spaja, proneta slava srpske kulture i tradicije, i svi bili zadovoljni i svi dobili, osem poslanika Miće, specijalne diplome i specijalne pehare sa potpisom direktora Međunarodnih internacionalnih festivala
Džez festival u Vjenu, Francuska, u svom dvadeset osmom izdanju ponovo je bio u punoj snazi i sjaju
"Mislim da grupe ovakvog tipa mogu da se razvijaju samo ako je njima samima stalo. Iskreno, još ne znam šta je cilj svega toga"
Muharem Bazdulj (Travnik, 1977) spada u red najdarovitijih pripovedača mlađe generacije na našem jezičkom području. Zbirka priča pod nazivom Čarolija, koju je premijerno upravo objavila izdavačka kuća "Gradac", prva je knjiga kojom se Muharem Bazdulj predstavlja književnoj publici u Srbiji. Pre nje, u Bosni i Hrvatskoj objavio je osam naslova – zbirke priča One Like A Song (1999), Druga knjiga (2000) i Travničko trojstvo (2002), kraće romane Koncert (2003), Đaur i Zulejha (2005) i Tranzit, kometa pomračenje (2007), zbirku eseja Poslovi i dani (2005) i zbirku pesama Heroes (2005). U međuvremenu je objavljivao tekstove i eseje u novinama i časopisima širom nekadašnje Jugoslavije, pored ostalih u sarajevskim "Danima", splitskom "Feralu", zagrebačkom "Zarezu". Stalni je saradnik "Vremena". U Čaroliji se nalazi trinaest priča. Uz saglasnost izdavača i autora, prenosimo jednu od njih
Pol Veler, sa svim svojim lutanjima i nedoumicama posle The Jam i Style Council, u stvari nije imao suštinski nesporazum sa sobom – on je uvek voleo crnačku muziku i predgrađa. Ništa više od toga. I ništa prokaženije od toga
Njihove hitove pevušili smo polazeći u školu. Uz albume koje su kupovale naše mame i tate, otplakali smo prve ljubavi. A onda smo im u pubertetu okrenuli leđa i bacili se na neke drugačije zvuke... U trideset-i-nekoj, eto nas opet na istom mestu. Jednom godišnje, u julu, opet pevamo o Saši koji ima "stan i krasnog klinca", opet se vraćamo u doba kada su "posekli kesten za telefonske žice", i dalje verujući da još ima onih kojima možemo da kažemo "budi tu dok letim, budi tu dok padam"
Bi li država imala problem da nepismenoj maloletnici isplati premiju
