Žrtve miraza i diskriminacije

Patna, država Bihar, Indija

Prema važećim zakonskim propisima u Indiji su polovi ravnopravni. Štaviše, u jednome su žene „ravnopravnije“ od muškaraca: pravo da biraju i budu birane ostvaruju sa osamnaest godina, dok se muškarcima punoletstvo priznaje tek u dvadeset prvoj. U praksi je, međutim, drugačije: žene su uglavnom nižeg stepena obrazovanja, po pravilu nemaju privatne imovine, neuporedivo ih je manje zaposleno, u čekaonicama lekarskih ordinacija retka su pojava.

Po rezultatima popisa iz 1901. godine, na hiljadu muškaraca u Indiji je živelo 1012 žena. Sto godina kasnije taj odnos se drastično promenio: popis iz 2001. godine pokazao je da u ovoj zemlji ima svega 912 žena na 1000 muškaraca. Ako se uzme u obzir da Indija ima više od milijardu stanovnika, proizlazi da nedostaje više od pedeset miliona žena. Izrazito smanjenje ženske populacije pokazaće se kao važan podatak, naročito je izraženo krajem dvadesetog veka, u vreme kada je Vlada da bi smanjeila siromaštvo pokrenula kampanju za kontrolu rađanja, ali i od kada je postalo moguće ultrazvučnom dijagnostikom ustanoviti pol deteta pre rođenja. Ta je novotarija, u stvari, najviše uticala da se demografska struktura indijskog društva dramatično promeni.

OKOV TRADICIJE: U indijskom društvu ženska deca manje su poželjna nego muška: ako se zgode, više se primaju kao usud i dugoročan problem, nego kao radost. Indijska izreka kaže da „kad se rodi dečak, svi se raduju, a kad se rodi devojčica, svi plaču“. Istina, slično je i kod nas. Kaže se „kad se rodi žensko, samo metla se raduje“. To je zato, a ni našoj tradiciji nije strano, jer se smatra da su ćerke samo privremeno u roditeljskoj kući. Jednog dana će se udati i otići, i više neće voditi računa o svojim roditeljima, već o muževljevim.

„U svakom pogledu – religioznom, kulturološkom i ekonomskom, muškarci su u prednosti“, rekla je za „Vreme“ Vidži Šrinivasan, predsednica udruženja građana Aditi, koja se, između ostalog, bavi i ovim problemom. „Po hindu tradiciji, isključivo muški potomci su naslednici kuće, kućišta i celokupne nepokretne imovine. Samo oni mogu zapaliti posmrtnu lomaču svojih roditelja na Svetoj reci i tako obezbediti da se umrli roditelji priključe svojim precima. U Vedama, zapisima starim više od tri hiljade godina, jedan stih glasi: ‘Učini da devojčica ne bude rođena u mojoj kući, već u tuđoj’.“

Veliko opterećenje roditeljima ženske dece jeste miraz koji su, po novopromovisanim običajima, obavezni da daju mladoženji, odnosno njegovoj porodici. Koja materijalna dobra i koje vrednosti, zavisi od socijalnog položaja i kastinske pripadnosti porodica koje će se oroditi. Za sirotinju to mogu biti bicikl i tranzistor uz nešto gotovine. Za bogatije je to džip, veliki televizor i mnogo više keša. „Tome je doprinela globalizacija. Veća ponuda robe na tržištu, uticala je na povećanje apetita“, objasnila je Vidži. „Moj otac je, primera radi, bio visoki službenik indijskih železnica i nije bio siromašan, naprotiv, ali je imao samo tri odela. Ne zato što nije mogao da ih ima više nego, jednostavno, jer mu više nije bilo potrebno.“ U to vreme, kaže, mladini roditelji bili su obavezni samo da obezbede slatkiše za svadbeno veselje. „Vremena su sad drugačija, zapadni marketing je učinio svoje i zahtevi su sve veći i veći.“ Ženidba je postala dugoročan izvor prihoda za mladoženjinu porodicu.

PROSTA RAČUNICA: Posebnu teškoću, kaže, predstavlja veoma komplikovan, rigidan i zapadnoj filozofiji naizgled nerazumljiv kastinski društveni sistem: tradicionalno indijsko društvo, koje zakon doduše ne prepoznaje shodno republikanskom državnom uređenju, ali se običajno i te kako primenjuje. Društvo je podeljeno na četiri osnovne kaste – sveštenike, ratnike, trgovce i radnike. Unutar njih ima nekoliko hiljada podkasti i svaka udadbeno-ženidbena promena kaste velika je sramota kako za mladinu tako i za mladoženjinu porodicu. Sramota, naravno, ima svoju cenu koja se može izraziti u rupijima.

Najneprijatnije po mladine roditelje jeste to što jedanput ugovorena suma i količina materijalnih dobara datih u miraz nije konačna. Nije neuobičajeno, naime, da se novi zahtevi, iz ovog ili onog razloga, recimo: mnogo priča, ne kuva dobro ili nikako da rodi muško dete, ispostavljaju godinu, dve ili više posle venčanja i postignutog sporazuma o mirazu. Roditelji ženske dece tako padaju u specifično dužničko ropstvo: ako ne ispune zahteve, njihova ćerka će biti oterana iz mladoženjine kuće sa ovim ili onim obrazloženjem, što je, kako god da se okrene, velika sramota za roditelje. Još gore: primećeno je da neveste čiji roditelji ne mogu odgovoriti novoispostavljenim zahtevima naprasno umiru, po pravilu od opekotina. Kao, bila je nespretna i prolila je na sebe vrelo mleko. S druge strane, takva nespretnost kad su svekrve u pitanju, nije zabeležena.

Što zbog tradicije, što zbog novousvojenih običaja, žensko dete je, kako god to zvučalo, postalo veliko opterećenje za roditelje, pre svega finansijsko. Ako se pak žensko dete rodi, i to ima svoje rešenje, kako tamo kažu, pre nego postane veći problem: sa sto rupija, što je otprilike vrednost dva boksa cigareta, stimuliše se seoska babica da se potrudi da novorođenče, ako je žensko, ne prodiše. Zašto ona pristaje da to i učini veliko je pitanje. Jedno je sigurno: zbog honorara nije, jer je više nego skroman. Čini se da se ta „usluga“ doživljava kao dobro delo, pomoć „nesretnim“ roditeljima kojima se nevolja zgodila. Zvuči monstruozno, ali ne događa se to samo u Indiji: treba se samo setiti ovdašnjeg slučaja višekratnog čedomorstva izvršenog na isti način, ne omogućavanjem primalnog udaha. Svoje neželjene dece oslobodila se na taj način Slavica Glišić iz sela Prevešt kod Rekovca, opština Jagodina. I niko se ovde, u takoreći „civilizovanom“ društvu, zbog toga nije naročito potresao. Ceo slučaj je brže-bolje zaboravljen.

NOVE TEHNOLOGIJE: Razmere ovih zločina nepoznate su iz više razloga. Pre svega, u tradiciji je da se „ne gura nos u tuđ lonac“: učinjeno čedomorstvo ostaje u najužem krugu upućenih, inicijatora i izvršilaca, i brzo se potiskuje u zaborav. Drugi razlog jeste to što u Indiji ne postoji obaveza vođenja matičnih knjiga rođenih i umrlih, već je na lokalnim samoupravama da odluče da li će se time baviti ili ne. Isto je i sa osnovnom zdravstvenom zaštitom koja, čini se, i ne postoji, bar ne na način koji je uobičajen u zapadnom društvu. Zbog toga je u Indiji veliki procenat mrtvorođene dece. Međutim, mnogo je više živorođenih dečaka nego devojčica, bez obzira na kastu ili socijalni status. Štaviše, u bogatijim porodicama je procentualno manje devojčica nego u siromašnijim.

Tome je, između ostalog, doprineo jedan izum koji je umnogome olakšao medicinsku dijagnostiku: aparat za ultrazvučni pregled. Njime se, naime, može zaviriti u ljudsko telo i na ekranu videti šta ima unutra, između ostalog i fetus u razvoju za koji se može videti i kog je pola. To čudo tehnike otvorilo je novi biznis koji se nedavno reklamirao i na bilbordima. „Platite danas malo, da za deset godina ne platite više“, jedna je od poruka koje su pozivale roditelje da se na vreme, pre nego što se rodi, reše neželjenog ženskog deteta. Pregled ultrazvukom košta 1200 rupija, što je otprilike najniža nadnica za tridesetodnevi rad. Budući miraz može biti desetostruko ili stostruko veći, u zavisnosti od socijalnog i kastinskog statusa porodica budućih supružnika.

U Indiji je abortus legalan, pod uslovom da fetus nije stariji od tri meseca. S druge strane, pol deteta se može ustanoviti tek u četvrtom mesecu trudnoće, tako da abortus izvršen posle tog roka predstavlja krivično delo. To, međutim, ne predstavlja veliki problem: u cenu pregleda uračunato je i uverenje o starosti fetusa, naravno lažno. Ta potvrda je dovoljna da se u državnim bolnicama abortus izvrši, koji je besplatan u skladu sa vladinom politikom kontrole rađanja. Iako se starost fetusa može ustanoviti prostim pregledom, ginekolog će abortus obaviti uz „čašćenje“ od, opet, skromnih sto rupija. Na taj način broj čedomorstava je zasigurno smanjen, ali je broj novorođene ženske dece sve manji i manji.

BLAŽENO NEZNANjE: Suočena sa rezultatima popisa, ali i pod velikim pritiskom nevladinih organizacija i nezavisnih medija iz Bihara, državi u kojoj je odnos muško-ženske populacije najnepovoljniji, čak 873 prema 1000, centralna vlada je donela Uredbu kojom se reguliše rad ultrazvučnih dijagnostičkih centara i kojom se zabranjuje lekarima da saopšte pol deteta, bez obzira na to da li budući roditelji to zahtevaju ili ne. Za kršenje Uredbe, koja je kasnije u parlamentu usvojena kao Zakon, zaprećeno je novčanom kaznom od 15.000 rupija i trogodišnjom robijom. „Vlada živi u blaženom neznanju“, komentariše ovu uredbu Vidži Šrinivasan i kaže da je u pitanju svojevrsno pranje ruku, jer se samo proglašenjem Zakona i zaprećivanjem kaznama ne može ništa učiniti ako se ne obezbedi mehanizam implementacije. Naime, pregledu ultrazvukom prisustvuju samo lekar i pacijent. Šta je neko nekome rekao teško je dokazivo.

„Čak i kad bi se razgovori snimali, ni to ne bi pomoglo“, objašnjava Vidži i dodaje da se nešto može saopštiti bez konkretne izreke. „Ako lekar ne kaže ništa o polu znači da je plod ženskog pola.“ Kaže i da lekar može reći da su „roditelji srećni“, da im je „u bašti nikao lep cvet“ ili, prosto, da od svih slatkiša najviše voli bombone i da to bude potvrda da će se roditi dečak. Advokat Šruti Sing kaže za „Vreme“ da je Vlada u cilju sprovođenja Uredbe zadužila lokalne samouprave da obrazuju komisije sastavljene od lekara, pravnika i predstavnika nevladinih organizacija koje bi vodile računa o sprovođenju uredbe. Problem je, kaže, što baš lokalna vlast izgleda nije zainteresovana da se ovim problemom bavi, pre svega zbog novca koji se u tom „biznisu“ vrti i koji delom završava u rukama lokalnih političara. Koliko je o biznisu reč kazuje podatak da samo u Patni sa oko sedam miliona stanovnika ima 142 registrovana centra za ultrazvučnu dijagnostiku ali i više od pet stotina neregistrovanih.

Kako god, komisija se sastaje jedanput u tri meseca, doduše ne u punom sastavu, analizira rezultate poseta centrima za ultrazvučnu dijagnostiku i ako je neka nelegalna delatnost zabeležena, podnosi prijave. Aktivistkinje nevladinih organizacija koje se ovom problematikom bave ukazuju na zaveru ćutanja koja je nepremostiva prepreka. Kažu da u razgovorima u četiri oka, žene koje su naprasno, odmah posle pregleda ultrazvukom odlučile da trudnoću prekinu, kao razlog za taj korak navode veliki pritisak muževljevih roditelja raznim pretnjama i ucenama, dok pred komisijom to negiraju uz tvrdnju da nisu ni imale nameru da rode i da ne znaju kog je pola fetus bio.

Konkretan rezultat rada ovih komisija je, naravno, izostao: za tri godine rada nije podnesena nijedna prijava, niti je iko omirisao zatvor iako postoje posredni dokazi, kao što je evidencija trudnica i obavljenih abortusa, da se ilegalni abortusi obavljaju svakodnevno i to u državnim bolnicama. Da se uspostavi nadzor u ovim ustanovama, recimo iznenadni vanredni pregled trudnica koje čekaju na kiretažu, nikome ni na pamet ne pada jer je to, kažu, neizvodljivo. „Ovo je Indija“, objašnjavaju. Jedini uspeh Uredbe je da su reklamni panoi sa porukom „Platite danas manje da sutra ne biste više“, preko noći nestali.

MRTVA TRKA: Nevladine organizacije okupljene oko udruženja Aditi kao najvećeg i najuticajnijeg, pokrenule su kampanju usmerenu prevashodno na prava žena, sa posebnim naglaskom na pravo na rađanje. U početku kampanja nije nailazila na razumevanje zbog preovlađujućeg mišljenja da planiranje porodice na ovaj specifičan način nije kriminal, da to nije upereno protiv ženskog roda, nego je, prosto, spas od neumerenih zahteva kada je reč o mirazu. Paralelno sa javnim skupovima na kojima je iznošen taj problem, aktivisti idu „od vrata do vrata“, razgovaraju sa tek venčanima i muževljevim roditeljima i objašnjavaju im da je najbolji miraz obrazovanje i da, ako buduću žensku decu budu školovali kao i mušku, što u Indiji inače nije običaj, sa finansijama neće imati problema. Kažu da taj način rada već daje rezultate.

Svakodnevno se organizuju i tribine po, uslovno rečeno, mesnim zajednicama na kojima se okupljaju adolescenti i javno govore o problemima sa kojima se suočavaju. Na jednoj od njih potresno je bilo slušati devojčice koje otvoreno govore o diskriminaciji u porodici, kako im je uskraćeno školovanje, kako ih roditelji, kad se razbole, ne vode kod lekara već čekaju da bolest sama po sebi prođe dok su njihova braća okružena pažnjom, da se diskriminacija vidi čak i u ishrani. Dobra vest je da na tribinama učestvuju mladići, doduše u manjem broju, koji takođe dižu glas protiv ovakve diskriminacije i direktno optužuju svoje roditelje da se prema muškoj i ženskoj deci ne ophode na isti način. I jedni i drugi jednodušno osuđuju miraz kao uslov za sklapanje braka.

Na tribinama koje okupljaju odrasle, ali isključivo žene, čuje se isto: miraz je veliko opterećenje za porodice devojaka i kad tog nameta ne bi bilo, sve bi bilo u redu, ali na direktno pitanje novinara „Vremena“ da li pri ženidbi svojih sinova miraz traže, odgovaraju potvrdno uz obrazloženje da „to svi čine“.