Grupa novinara iz Srbije, polaznika kursa „Unapređivanje izveštavanja o temama iz oblasti poljoprivrede“, koji su organizovali Asocijacija medija, USAID/IREX i misija OEBS u Srbiji, uz podršku ambasade Kraljevine Danske u Srbiji i srpskog razvojnog fonda boravila je šest dana u Danskoj. Evo kako je to video reporter „Vremena“.
Danska je bogata zemlja siromašna prirodnim resursima, ako se ne računa poljoprivredno zemljište i vetar koji neprestano duva, udruženje slobodnih građana u državnu zajednicu bezgranične demokratije sa jasnim zakonima i političarima koji lični interes vide u opštem napretku, zemlja sa najvišim radnim standardima i najkraćim radnim vremenom, zemlja u kojoj rad ima najveću vrednost, pa tako i najviše plate u vasceloj Evropskoj uniji, zemlja u kojoj radnici kad rade – onda rade, a kad ne rade – rade nešto drugo.
Često citiraju Lenjina: „Poverenje je dobro, ali kontrola je bolja.“ U tom smislu, transparentnost upravljanja i poslovanja dopire „do gaća“, pa korupcije nema ni u primisli. Nedavno je ministar sporta podneo ostavku jer mu se našlo da je prekoredno „pustio“ pare reda veličine 20.000 evra nekom tamo sportskom društvu u kome je njegov brat, ili već neki rođak „nešto“. Danima je štampa o tome raspredala kao o velikom skandalu i završilo kako se završilo – ostavkom.
U mikroanketi sprovedenoj na slučajnom odabiru ispitanika, svi su na pitanje da li imaju poverenje u aktuelnu vladu odgovorili potvrdno, na sledeće da li je ona prethodna bila loša odrečno, a na poslednje, zašto je sastav vlade promenjen ako je sve bilo dobro sa: „Takvi su bili rezultati izbora.“
Najzastupljenije prevozno sredstvo u Danskoj je bicikl. Moguće je da je to zbog (po srpskim kriterijumima) skupog gradskog prevoza, možda jer se posedovanje automobila žešće oporezuje, a možda zato jer je praktično i nadasve jeftino, kako god – čak svaki drugi stanovnik ga koristi da se preveze od tačke A do tačke B, dakle svako ko može. Danci biciklom idu na posao, vode decu u šetnju/obdanište, u kupovinu, po suncu, kiši, snegu… Na parkingu ispred zgrade parlamenta parkirano je na stotine bicikala i tek dva automobila, od kojih jedan, po registraciji sudeći, pripada kraljevskoj porodici. Tek pokoji bicikl je zaključan, ne samo ispred parlamenta već po celom gradu. Bilo to zbog bicikala ili ne, Danci su nacija vitkih: onih sa viškom kilograma ili nema, ili se kriju.
FRUSTRACIJA KAO INICIJAL: Pre 170 godina, veli priča, Danska je izgubila rat protiv Nemačke i tom prilikom ostala bez (dobrog) dela teritorije. Kako nije bilo dogledne šanse da teritoriju nekom drugom vojnom povrate, frustrirani zbog poraza i gubitka rekoše, tako je po priči, „kad negde izgubiš, negde drugde ćeš da dobiješ“ i okrenuli se onome što imaju – poljoprivredi.
Naime, svi koji nisu bili trgovci i/ili gusari, obrađivali su zemlju, gajili stoku, od mleka pravili buter: poljoprivreda je u Danskoj u to vreme bio jedini „realni sektor“. U želji da optimizuju troškove i tako povećaju zaradu, poljoprivrednici su počeli da se udružuju u kooperative, pa su se koperative udruživale ili stapale, tako udruženi osnovali su komoru, ustanovili proizvođačke standarde, organizovali zajedničku veterinarsku službu, pa klanice, mlekare, savetodavnu službu… Sve kao akcionarska društva u kojima je svaki akcionar, bez obzira na veličinu poseda i finansijsku moć, imao jedan glas. Država u svemu tome nije imala udela, kao što ga nema ni danas.
Iako je temelj svekolikog nacionalnog napretka, danska poljoprivreda – primarna proizvodnja i prerađivačka industrija – u ukupnom bruto nacionalnom proizvodu participira sa svega 2,5 odsto, zapošljava tri odsto ukupnog broja zaposlenih, ali ostvaruje 20 odsto ukupnog danskog izvoza: izvozom hrane i znanja kako se hrana proizvodi, Danska inkasira više od 15 milijardi evra, bezmalo polovinu srpskog nacionalnog dohotka
ISTO, MANJE I VEĆE: Čak 62 odsto danske teritorije, odnosno 2,6 miliona hektara, kultivisano je, tj. otprilike sve što može da posluži za poljoprivrednu proizvodnju. To i nije nov podatak: tako je, kažu, „oduvek“. Međutim, broj poljoprivrednih gazdinstava je u konstantnom padu: recimo, 1970. godine bilo je 140.000 farmi, a danas ih je tri puta manje, dok je prosečan posed sa 21 ha narastao na 65. To je samo prosek, objašnjavaju: uobičajena veličina farme je „par stotina hektara“, ima i onih do hiljadu, mada ne mnogo, dok je više od polovine registrovanih farmi ne veće od desetak, a ima i onih od svega dva-tri hektara. Od toga ne može da se živi, vele: tek 10.000 farmera su „profesionalci“, oni koji samo to rade i od toga žive, svi ostali su, manje-više „vikend farmeri“.
Nasleđivanje poljoprivrednog zemljišta je opterećeno visokim taksama, a jednom uspostavljena/zaokružena farma ne može više da se deli, bez obzira na (eventualnu) volju ostavioca ili želje naslednika: ako ih je više, samo jedan može farmu da nasledi, s tim da druge isplati. Ako kojim slučajem naslednici ne mogu da se dogovore, farma se prodaje, a pare se dele. U tom slučaju, nasledna taksa se ne naplaćuje.
DRŽAVNA POMOĆ: Budući da je reč o velikim svotama – hektar poljoprivrednog zemljišta košta između 10 i 20 hiljada evra, a ne 50 kako tvrde srpski „poznavaoci“ evropske poljoprivrede, naslednici se zadužuju, ali ne kod banaka već kod državnog fonda za potporu poljoprivrednicima sa kamatama oko jedan odsto. „Bankarske kamate poljoprivreda ne može da izdrži“, kažu.
Inače, u državnom budžetu nisu predviđene nikakve subvencije poljoprivredi, sem tih niskokamatnih kredita: sve na šta danski poljoprivrednik može da računa da mu „sa neba padne“ je onih trista i koliko evra po hektaru iz evropskog budžeta, ma i to ne još dugo: plan je da se od 2014. godine te „evropske“ pare namenjene poljoprivredi preusmerene u ekologiju. „Ko ne može profitabilno da posluje“, objašnjavaju, „ne treba time ni da se bavi“.
Na poljima uzgajaju ratarske kulture – pšenicu, ječam, raž, kukuruz, uljanu repicu, soju: prosečni danski prinosi su najveći u Evropi, a čak dva do tri puta veći od srpskog proseka. Najveći deo uroda završi kao hrana za 15 miliona krava i isto toliko svinja, zajedno šest puta više nego što Danska ima stanovnika i skoro sve one, sem mlečnih krava i rasplodnih krmača, prođu kroz dve postojeće klanice sa ukupno oko 2000 zaposlenih, od kojih jedna preradi 90, a druga svega 10 odsto tovljenika.
Meso istranžirano i zapakovano prema želji naručioca je najvažniji izvozni artikal danske poljoprivrede. Istina, nešto malo izvoze i živih životinja – godišnje nekih 50.000 prasića. Na pitanje zašto izvoze žive prasiće, a ne prasetinu, kažu da iz principijelnih razloga ne ubijaju prasiće, već samo zrele tovljenike. Baš tako kažu – ubijaju životinje, tranžiraju, pakuju i isporučuju kupcima jer im je to posao i od toga žive, ali ne ubijaju podmladak. Prasetine, prosto, u Danskoj nema.
SKUPO, SKUPLJE: Plate su u Danskoj najviše u Evropi, pa ni cene za njima ne zaostaju: pivo u pabu, ono u čaši od četvrt litra nema ispod četiri evra, ono što bi se ovde zvalo „viršle sa senfom“ takođe, s tim da su na železničkoj stanici dvostruko skuplje; čuveno dansko pecivo privlači izgledom, ali odbija cenom: ispod dva evra nema zalogaja. O cenama u restoranima da se i ne govori.
Sa druge strane, u samoposlugama veličine ovdašnjih mega-marketa, kojih u Kopenhagenu ima na svakom koraku, cene hrane su više nego u Srbiji – kako šta, kako gde, ali i koliko. Sveže meso isečeno i upakovano, spremno samo na vatru da se baci, dvadesetak odsto je skuplje, isto važi i za mesne prerađevine, jestivo ulje je čak dvostruko skuplje, ali jaja proizvedena na konvencionalni način jeftinija su nego ovde, sir „ementaler“ takođe. Sa druge strane, organska hrana košta da uši otpadaju: bar dvostruko, ali i petostruko je skuplja nego u Srbiji.
Otkad je udarila ekonomska kriza, koja je mnoge evropske zemlje do ivice bankrota dovela, u Danskoj nezaposlenost je upola veća – skočila je sa dva na tri odsto. Međutim, svakom ko ostane bez posla, a da nije otkaz sam dao, bivši poslodavac sledećih šest meseci isplaćuje platu kao da radi, zatim ga „preuzima“ sindikat i država koji mu obezbeđuju sredstva za život dok se ne prekvalifikuje ili doškoluje, naravno ako hoće da se prekvalifikuje ili doškoluje, koliko god da ta prekvalifikacija i/ili doškolovavanje traje – jedini je uslov da u tome bude uspešan.
Tako se pogodilo: noć pred polazak na put guslao je sneg, napadao „samo tako“. Međutim, iako je neprestano vejalo, beogradske ulice prvog prioriteta bile su kako-tako raščišćene, auto-put mnogo bolje, prilaz aerodromu nikako, pista dovoljno, ama Jatov avion za Kopenhagen nikao da uzleti: prvo je odlagan jer su se prokleta vrata na avionu zaledila, pa nikako da ih otvore da se posada i putnici ukrcaju, pa je posle, kad je avion već bio na pisti ustanovljeno da se hvata led na krilima, a to nikako nije dobro, pa se čekala cisterna sa nečim već protiv mržnjenja da isprska avion tim nečim, ama te „anti-led“ tečnosti u cisterni nije bilo dovoljno za ceo avion, pa se čekalo dotankavanje… U to vreme u Danskoj je počeo da pada sneg, da duva jak vetar, pa je aerodrom zatvoren dok se sneg ne rasčisti, što je potrajalo, jer duvao je jak vetar i tek očišćena pista netom bi se opet zabelela, te je avion, posle pola sata kruženja iznad Kopenhagena preusmeren u Stokholm.
Iako poprilično na severu, u Danskoj snega ima tek po desetak dana godišnje i ne baš mnogo, do desetak santimetara. Tako beše i tog dana. Tokom neobaveznog razgovora sa nekim od domaćina, na pitanje „kako je ovo malo snega uspelo da zatvori aerodrom“, ovaj je odgovorio da je uzrok jak vetar ali i nedovoljno ljudi angažovanih na čišćenju piste. „Znate, Danci su vredan i poslu odan narod, ali nedelja je sveti dan i teško ga se odriču.“
Sledećeg jutra, crneli su se kolotrazi na belim ulicama, trotoari bili prekriveni ugaženim snegom, mestimično i zaleđeni, ali biciklističke staze bile su „polizane“. Tako je bilo sve dok nije „ojužilo“, dok se temperatura nije podigla iznad „nule“. Na pitanje zašto niko ne čisti sneg, odgovaraju sa „što da ga čistimo, kad će sam da se otopi“.
Na povratku je Jatov avion opet kasnio, ovog puta opravdano – jednom putniku je pozlilo, pa dok je stigla hitna pomoć prošlo je podosta vremena, a po sletanju na beogradski aerodrom prokleta vrata su se opet zaledila, pa je i to podosta potrajalo. Ipak, iako je vejavica prestala tek dva dana ranije, sneg je na prilazu aerodromu, auto-putu i većim ulicama bio potpuno očišćen.
