Proleće praških đaka

Knjige Češka škola ne postoji Gorana Markovića i Neispričane priče Rajka Grlića opisuju (Markovićeva u potpunosti, Grlićeva delimično) studentske dane prvih Jugoslovena koji su studirali na poznatoj i prestižnoj Filmskoj i TV školi Akademije umetnosti u Pragu (FAMU), koji će kao zreli autori potpuno obeležiti jugoslovensku kinematografiju sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, a neki od njih će nastaviti uspešnu karijeru u novostvorenim državama i nakon raspada Jugoslavije. Srđan Karanović, Goran Marković, Predrag Popović, Rajko Grlić, Lordan Zafranović, Živko Zalar i Goran Paskaljević istovremeno su bili svedoci Praškog proleća 1968. Svoja sećanja na burnu studentsku ’68. za „Vreme“ podelili su slavni reditelji Marković i Grlić, kao i snimatelj Predrag Pega Popović. Sva trojica su bili i profesori: Popović i Marković na Fakultetu dramskih umetnosti (FDU), a Grlić na Univerzitetu Ohajo.

Predrag Popović: Osećaj slobode koja se ’68. tamo odjedanput stvorila bio je neuporediv u odnosu kako je tada bilo kod nas. I kako se to razvijalo, prosto mi smo rekli: „U, bre, vi odoste, hoćete da napravite za ova tri-četiri meseca koliko mi nismo uspeli da postignemo za 20 godina unazad.“ Što je realno tako i bilo. Pamtim neke televizijske emisije, a tad nije bilo snimanja, sve je išlo uživo. Oni dovedu predsednika vlade i razgovor sa njim o svim poslovima, policiji, praćenju ljudi, tajnim službama traje jedno četiri sata. On priča sa nekim komentatorom, kamera mu priđe krupno, oni sklone čaše sa stola, zamene ih i nastave emisiju bez prekidanja. On se četiri sata ispovedao direktno na televiziji. Mi smo tu televiziju gledali u neverici. Osećalo se to proleće. Mi smo imali mali raspust za Uskrs, pa smo išli u Beograd. Atmosfera koja se osećala na železničkoj stanici, kada smo se posle deset dana vratili u Prag, bila je drugačija. Sve je bilo drugačije. Osećala se sloboda, nemam primer za to, ali se bukvalno osećala. Oni imaju osećaj demokratije koji, valjda, potiče još iz Masarikovog vremena. To je, ipak, bila jedna normalna država koja je bila sabijena komunizmom i pritiskom Rusa. Nama je to izgledalo drugačije od Jugoslavije.

Goran Marković: Srđan Karanović i ja smo došli ’65. u jedno sivilo realnog socijalizma, u jednu vrlo depresivnu situaciju u kojoj ne samo da nisu postojale slobode nego je bila i ekonomska depresija i opšti pritisak koji se osećao svuda. Na primer: bilo je zabranjeno oglašavanje koncerata na orguljama po crkvama kojih u Pragu ima 150. Mogli ste samo da idete ulicom i da čujete kako odnekud dopire neki Hendl ili Bah, da uđete u crkvu i da sa samo petoro ljudi prisustvujete fantastičnom koncertu. Grad nije bio dobro održavan, rušili su se balkoni. Onda smo se mi, koji smo došli iz jedne bolje situacije, iz Jugoslavije, osećali kao neki ljudi koji imaju vesti o tome da je moguće živeti bolje.

Rajko Grlić: Da budemo precizniji: mi smo došli iz druge socijalističke zemlje, iz znatno slobodnijeg i opuštenijeg režima. Dolaskom u Prag prešli smo iz „soft porno socijalizma“ u „hard porno socijalizam“. Razlika je zaista bila velika. Čehoslovačka je gotovo bukvalno bila ruska kolonija. Na površini je vladala siva željezna disciplina, a ispod nje je postojao neki paralelni svijet, pogotovo u kulturi. Ipak su oni bili treća industrijska sila prije Drugog svjetskog rata, bogata i visokocivilizirana zemlja koju ni ruski socijalizam nije uspio potpuno promijeniti.

Predrag Popović: Mi nismo hteli da slušamo predmet marksizam i lenjinizam koji je bio obavezan jer smo se smatrali revizionistima. Tvrdili smo da smo sve već završili i da nas taj marksizam ne interesuje. To smo tad tako tvrdili i tako smo se izvukli da ne slušamo taj predmet.

Goran Marković: Padu Novotinija prethodio je film „Gori moja lutkice“ Miloša Formana. Govorilo se da su se Novotni i njegov režim prepoznali u toj komediji. Tu je nastao krah u njihovom najužem rukovodstvu. Neki su stali u odbranu tog filma, a Novotni je tražio da on bude zabranjen. Prilikom tog sukoba Novotni je pao. Tako da je ostalo zabeleženo da je jedan film srušio jedan režim.

Goran Marković: Kad smo ’65. došli da studiramo, to je bila neka vrsta produženog prijemnog ispita. Trebalo je godinu dana da studiramo pa da otpadne pola: od deset da nas ostane pet. Svi smo bili konkurenti jedni drugima, ali je zanimljivo da zbog toga uopšte nismo mrzeli jedni druge, naprotiv, pomagali smo. Karanović je pomagao jednoj vrlo simpatičnoj studentkinji Evženiji Mojsilovoj, koja očigledno nije bila za taj posao, ali se trudila. On joj je zdušno pomagao iako mu je bila konkurentkinja. Onda se desilo nešto vrlo interesantno. Bila je ’66. i ona je počela da dolazi na fakultet limuzinom. Ispostavilo se da je ljubavnica nekog generala Šejne koji je prebegao na zapad i to je bila prva pukotina u čehoslovačkoj realsocijalističkoj državi. Naša drugarica sa klase je bila učesnik toga. U početku smo se strašno plašili da će biti neke represije, da će doći po nas, da smo mi, kao njeni drugovi, nešto krivi. Međutim, ništa se od toga nije desilo, očigledno su se dešavale neke mnogo ozbiljnije stvari koje su izbile na videlo ’68.

Goran Marković: Kada je došlo do političkih promena, kada je srušen Novotni i kada je na njegovo mesto došao jedan liberalni komunista kakav je bio Aleksandar Dubček, onda je to počelo da se oseća i fizički. Počelo je bolje da se živi, slobodnije u svakom slučaju. To je ’68. narastalo do nekih neobičnih situacija: sećam se, predsednik države je bio neki general Svoboda, koji je bio častan čovek, vojnik. Njega su izabrali za predsednika posle pada Novotnog. Onda je on imao jedan razgovor na radiju koji je stalno bio prekidan najnovijim hitovima Bitlsa. Malo govori predsednik države, onda voditelj kaže: „A, sad ide Love Me Do.“ Do tada uopšte nije bilo Bitlsa na radiju. Bilo je to opšte raskravljivanje koje je za nas bilo nekako čudno: nismo shvatali smisao svega toga. A smisao svega je da je počela jedna opšta svetska pobuna protiv hipokrizije i lažnog načina života, koja je tu negde rođena.

Rajko Grlić: Dubček je bio „čovjek nade“, aparatčik s „ljudskim licem“. Puno se od njega očekivalo, ali bilo je i dosta skeptika. I jedni i drugi su se pitali da li on može ispuniti to što se od njega tako masovno očekuje.

Goran Marković: Sa tim oslobođenjem je nastao jedan talas anarhoidnog ponašanja ljudi. Sreća zbog apsolutne slobode posle apsolutne slobode se manifestovala na razne, ponekad i besmislene načine. Mi smo, kao ljudi koji su dolazili iz relativno slobodne zemlje, tu predvodili, davali smo raznorazne ideje. Ali, sve se uglavnom svodilo na beskonačne terevenke i opijanje.

Goran Marković: Pobuna na našem fakultetu je bila vrlo dobro organizovana. Profesori su nam mnogo pomagali. Jedne noći se pojavio šef sale kafane „Orlik“ sa dve kuvarice i 100 gulaša koji je kolektiv poklonio demonstrantima.

Kasnije, kad je došlo do pobune na FDU gde sam bio profesor, sećam se da sam jako dobro instruirao studente Čedomira Jovanovića i Dušana Popovića koji su vodili studentsku pobunu ’96. Rekao sam im na koji način se okupira fakultet: moraš da zatvoriš, uzmeš ključeve, ne puštaš nikoga, fakultet je zatvoren do ispunjenja studentskih zahteva itd. To je meni ostalo sa studija. Ja sam veoma dobro bio instruiran ’68. o tome šta je to anarhija i kako se sprovodi u delo.

Međutim, to je strašno kratko trajalo: od proleća do 20. avgusta ’68. Praktično, tri meseca. Nije tu ništa ključno moglo da se promeni. Rusi su odmah reagovali, ubacili svoje trupe i ugušili to. Koliko se sećam, mogao je socijalizam da se kritikuje, ali to je bio socijalizam sa ljudskim likom. Sve je to bilo u okviru komunističkog režima. Tu slobodu je doneo novi komunistički lider, a ne neko ko bi srušio komunizam. To je sve, makar formalno, imalo oblik socijalističke promene. Zanimljivo je da se u tom novom rukovodstvu, kao što to uvek biva, pored Dubčeka i Svobode, pojavio i Husak koji je bio ruski insajder ili je, možda, kada je video da se to osipa, prebegao na drugu stranu. Uglavnom, taj Husak je bio čovek koji je ponovo sve vratio u beznađe. Vrhunac tog beznađa bilo je spaljivanje Jana Palaha u januaru ’69. Zanimljivo je da je naš kolega Predrag Pega Popović ušao u mrtvačnicu i snimio spaljenog Palaha. Taj gest je bio apsurdan, u Evropi se nikad niko pre toga nije spalio.

Predrag Popović: Mi smo demonstracije koje su se širom sveta odvijale ’68. bolje pratili iz Praga nego iz Beograda. To je kod njih u svim novinama bilo. Novine su bile drugačije. Duh pisanja u novinama bio je potpuno drugačiji tog proleća.

Goran Marković: To je bila potpuno zarazna stvar. Jednostavno se raširila planetom svest da je moguće pobuniti se protiv postojećeg poretka stvari. Ono što je danas nemoguće. Tada su, bez obzira na sve različitosti zemalja gde su se protesti desili, svi sistemi, i kapitalizam i socijalizam imali zajedničku crtu: nisu dozvoljavali ljudima da žive kako oni žele. Te godine su pariski studenti podigli barikade na bulevaru Sen Žermen. Ja sam to video. Sartr je bio na njihovoj strani. I Simon de Bovoar. Na drugoj strani krvavi sukobi u Americi između studenata i policije. Ja sam u junu ’68. došao u Beograd da vidim ovdašnju pobunu. U Sali heroja na Filološkom fakultetu Ljubiša Ristić je držao jedan fantastičan roberspijerovski govor. Trebalo je samo malo da pozove studente da odu na Beli dvor i da sruše Tita. Naravno, onim Brozovim šibicarskim trikom „studenti su pravu“ i klicanjem „živeo drug Tito“ to se sve vrlo brzo završilo. I nikom ništa. Ništa se nije promenilo. Smenjeni su neki sitni rukovodioci, policajci koji su na Novom Beogradu izmasakrirali studente. Ali, Broz je definitivno izgubio moć u Jugoslaviji. To je bio njegov početak kraja. Posledice tog pokušaja da se bude slobodan još dugo su se osećale. Naravno, kako to već biva, vođe su postale deo establišmenta. Danijel Konbendit, koji je bio vođa francuskih studenata, legalno je ušao u sve vrste parlamenata, okačio sebi oko vrata kravatu i postao deo tog društva protiv koga se borio. A ovde je Ljubiša Ristić postao prvo provincijski reditelj u Subotici, da bi kasnije postao predsednik JUL-a. Te kriminalne i zločinačke organizacije. Imamo danas jednog od članova te organizacije, ovaj Vulin, on je ministar odbrane. To je bio jedan dugokosi bezveznjak koji se predstavljao kao neki borac za ideale socijalizma. Pogledajte šta je danas. Većina tih vođa je ili bila ubijena ili su se pretvorili u nešto drugo ili su jednostavno odustali. Ja sam opisao jednog šezdesetosmaša u filmu Tajvanska kanasta. Otprilike je to bila moja slika stanja posle svega toga.

Predrag Popović: Mi smo tada relativno lako mogli da letimo iz Praga, bilo je nekih jeftinih karata kad se menjaju krune na crnom tržištu. Tako sam ja u junu doleteo u Beograd jer su ovde bili studentski protesti. Prvog dana kad sam stigao, Mak (Dušan Makavejev, reditelj) me zove i kaže: „Pego, ‘ajde da idemo da snimamo.“ I mi odemo da slikamo Stevu Žigona i onog njegovog čuvenog Robespjera iz Dantonove smrti što je izvodio u dvorištu Filozofskog fakulteta. Snimali smo i na Pravnom i na Elektrotehničkom fakultetu. U isto vreme su i naši sa Akademije, koja je tada bila u ulici Vuka Karadžića, Dejan Karaklajić, Jovan Aćin počeli da slikaju ta dešavanja. Meni i Maku posle dva dana zabrane snimanja i nas sklone. Kasnije, jedne godine, Žika Mitrović je hteo da pravi film o tim događajima. Tad sam ja prvi put video te materijale. Nikad to nisam pre video. To je uzeto od nas i ostalo je u Televiziji. Ili u policiji.

U Pragu je tokom tog leta bilo zanimljivo jer se bila pripremala Titova poseta. Tito je tog jula ’68. baš onako ozbiljno podržao Dubčekove reforme.

(U sledećem broju: Sovjetska intervencija)