Omladinske vlade su spasonosne

Ne bi bio presedan u istoriji moderne srpske države (1804) i srpskog “praviteljstva” (1805–2025) da jedna potpuno nova generacija mladih ljudi preuzme vođenje države i formira novu vladu. Kako nas uči istorijsko iskustvo, reklo bi se da to ne bi bila ni greška. Takvih iskustava je za 220 godina istorije srpskih vlada već bilo, uglavnom vrlo pozitivnih. Poznata su kao “omladinske generacije” u našoj državnosti i dolazila su kao lek za društvo na već potrošene ideje, kompromitovane ličnosti, okoštale obrasce i čitave garniture političara koje nisu imale šta novo da ponude, kad je država stagnirala ili čak bila sama po sebi dovedena u pitanje.

Mladi ljudi doneli su još u XIX veku u srpsku političku praksu ideje i pojmove pravednog društva, pravne države i vladavine zakona umesto lične volje, pojmove smenjivosti vlasti, odgovornosti ministara, činovnika i svih članova društva (naročito onih koji se bave javnim dobrom), pravilne izborne sisteme, konkurentnost ideja, demokratiju, parlamentarizam, socijalnu pravdu i hijerarhiju po kojoj su činovnici sluge naroda, i to plaćene, a ne obratno.

Cela srpska država nastala je na talasu, snazi i ustanku mladih ljudi, vojničke dobi, u Srpskoj revoluciji (1804–1830), kad je srušeno Osmansko carstvo na prostoru Beogradskog pašaluka, a na njegovom prostoru proglašena Kneževina Srbija, koju su odmah priznale sve velike sile tog doba. Srušeno je čitavo jedno carstvo u ustaničkim bitkama i ceo društveno-ekonomski poredak (feudalizam) zasnovan na njemu. Prvu srpsku vladu formirao je Prota Mateja Nenadović (Praviteljstvujušći sovjet) 1805. godine, u svojoj 28. godini. Ni njegovi ministri (“popečitelji”) nisu bili mnogo stariji, neki su čak bili i mlađi, a samo su za ministra prosvete doveli jednog Dositeja Obradovića, iz Evrope, jer bez škole i prosvetitelja nije vredelo praviti ni državu. Ustanička ideja podrazumevala je definisanje pojma državne ideje, a ona se sastojala u činjenici da je Srbija, podizanjem Prvog srpskog ustanka (1804), krenula u Evropu, napuštanjem Istoka, a da je kičma države i njena budućnost – omladina i ulaganje u njeno obrazovanje.

Prva ustanička država je nakratko propala u kontekstu velikih evropskih potresa i Napoleonovih ratova (1813), ali je Srbija ostala upisana u neke međunarodne ugovore (Bukureški ugovor, 1812), pa je tu činjenicu iskoristio jedan od Karađorđevih vojvoda, Miloš Obrenović, i odmah krenuo u obnovu Srbije 1815. godine (Drugi srpski ustanak). Imao je tada samo 32 godine. On je završio Karađorđevo delo, zvanično proglasio državu (1830) i zauvek ukinuo feudalizam (1835). Kad je trebalo iz feudalnog doba preći u kapitalističko, razvojem tadašnje gradske privrede (zanata i trgovine), poslušao je savete učenih Srba i stranih konzula iz Evrope u Srbiji, i najpre počeo sa uvođenjem pravne države, kroz ustav (1838) i zakone koji su odvojili tri grane vlasti: izvršnu, zakonodavnu i sudsku. Kapitalizam podrazumeva čvrste i precizne zakone i pravila, neprikosnoveno pravo na sticanje privatne svojine i imetka, a ne tuđe imovine, njeno prisvajanje ili uzimanje iz javnog dobra, najčešće iz državne i društvene imovine, što je čak suprotno kapitalističkim principima i pozitivnim zakonima zemlje.

Ustav je donet, a u Evropu je poslata prva generacija naše omladine na strane univerzitete (Beč, Pariz, Hajdelberg, Minhen…) da izuče “državne nauke” i da po povratku preuzmu najvažnija mesta u državnoj administraciji. Stipendirala ih je država, svake godine po 10 đaka sa Liceja (Velike škole).

Miloš je zaratio sa opozicijom (ustavobraniteljima) i pao s vlasti (1839), ubrzo s njim i dinastija Obrenović (1842), a ustavobranitelji su doveli Karađorđevog sina Aleksandra, ali na počasno mesto kneza (izborni, a ne nasledni presto), kako bi nastavili da grade institucije i uređuju evropsku državu. Vladali su 16 i po godina i postavili su temelj pravnoj državi kojom vladaju institucije a ne ličnosti i nečija autoritarna volja. Ličnost kneza bila je marginalizovana i služila je samo za ceremonije, simbole i promociju tradicije i istoricizma državne ideje. Srbija je tada bila jedna od 18 evropskih država.

U takvu Srbiju već posle 1842. godine počele su da pristižu prve generacije naših đaka sa diplomama stranih univerziteta, prepoznatljive po svojim evropskim odelima, redengotima, polucilindrima, dugim zulufima (bakenbardima) i šiljastim “jarećim” bradicama. Ti školovani ljudi zauzeli su najviša mesta u državi – savetnička, ministarska, načelnička i slična – i poveli su državu. Sa ogromnim uspehom.

To je bila prva “omladinska generacija” u istoriji srpske države. Stranci u Srbiji primetili su i znake preterivanja i površnosti ljudi koji su se divili pojedinom “parizlijama”, kako su uopšteno nazivani ti mladi školovani ljudi: Vilijam Gabler, vaspitač kneževe dece, ilustrativno je to opisao prilikom dočeka Jovana Ristića, kad su Beograđani, očarani njegovom pojavom i odelom “najnovije pariske mode”, preterali s divljenjem “tom gizdavku” da su čak u njegovom “crnom fraku i sjajnom cilinderu videli spasenje otadžbine”. Pored Jovana Ristića, istaknuto mesto u srpskoj istoriji zauzeli su i Filip Hristić, Jevrem Grujić, Ljubomir Nenadović, Kosta Cukić, Kosta Nikolajević, Dimitrije Crnobarac, Đorđe Simić, Laza K. Lazarević, Rajko Lešjanin, Jovan Belimarković i brojni drugi. Zanimljivo je da jedan od najvećih naučnika i državnika poput Stojana Novakovića nije školovan na strani.

Foto: Marija Janković

Prve generacije te školovane omladine, koja je morala odlaziti na strane univerzitete po diplome, jer domaća Velika škola nije imala akreditaciju sve do 1905. godine (kad je prerasla u univerzitet), bile su prožete liberalnim idejama, neke od njih zatekla je velika evropska revolucija 1848. godine u Beču, Berlinu ili Parizu, pa su te ideje doneli i u Srbiju. Sledećih nekoliko generacija donelo je socijalističke (Svetozar Marković) ili radikalne ideje (Nikola Pašić), okrenute radnicima i seljacima, demokratiji i parlamentarizmu, pa su se u vreme druge vladavine dinastije Obrenović (1859–1903) borili protiv njihove lične vlasti. Ali, Srbija je neprestano rasla, a smenjivost vlasti se počela podrazumevati, ne samo stranačka već i dinastijska, zajedno sa čitavim konceptima građanske ili nacionalne države.

Presudnu ulogu u svemu tome imale su uvek i iznova “omladinske generacije” i studenti sa idejom pravnog poretka, vladavine ustava i socijalne pravde. Sredovečni i stariji ljudi po definiciji nisu imali nove ideje, a omladina uvek jeste, pa se to ogledalo i na planu opšteg dobra. Kad su starije generacije gledale da omoguće i garantuju mladima mogućnost da unaprede javni život i da im u tome ne smetaju, a to je često bivalo, Srbija je lako išla u korak sa međunarodnim vrednostima, a ostvareni su i najveći nacionalni ideali: proglašenje potpune suverenosti Srbije (1878) i kraljevine (1882), oslobođenje Stare (srednjovekovne) Srbije 1912. (Kosovo, Stari Ras, Makedonija) i stvaranje Jugoslavije (1918).

Kad je jugoslovenska kraljevina i srpska dinastija na njenom čelu doživela detronizaciju na kraju Drugog svetskog rata (1945), opet se pojavila jedna studentska, omladinska generacija, da tek proglašenoj republici udahne novi život, i na republičkom i na saveznom nivou. Na čelu srpskog rukovodstva pojavio se jedan mlad lekar, partizan, Blagoje Nešković, mlad ali najstariji u vladi čiji su članovi u proseku imali po 27,5 godina. I udahnuli su život državi koja je trajala narednih pola veka, koja je imala obezebeđenu socijalnu, zdravstvenu i obrazovnu pravdu i pravednu raspodelu dohotka i dobara za sve svoje stanovnike po socijalističkim principima. Takvu državu na nivou Srbije nikad niko nije ukinuo, ali je ona u javnosti prestala da postoji tek kad su nam ljudi koji su opljačkali javno dobro (društvenu i državnu imovinu) saopštili da mi “odavno” živimo u “kapitalizmu”, bez obzira što niko za to nije pripremio zakone, kapitalističke principe, pravila igre i načinom pravne države jednostavno objavio početak novih društveno-ekonomskih odnosa sa jednakim pravilima i pravima za sve.

Ljudi koji su opljačkali javno dobro pre tri i po decenije ne vole smenjivost vlasti jer pljačkaju i rasprodaju još uvek, a pozivaju se na nekakvu “demokratiju” i “kapitalizam” po njihovom viđenju, bez zakona i ikakvih moralnih principa. Sebe nazivaju “Srbijom” i mašu zastavom, kao izvesna ptica nad gnezdom. Ne vole ni studente, jer omladina traži od njih ono što oni ne mogu da ispune – odgovornost, vladavinu institucija i pravnu državu.

Republiku treba vratiti omladini jer sutrašnjica njima i pripada, a ne ljudima koji su je oteli. Ljudi koji su oteli republiku plaše se “kupanja države” jer znaju da to sledi kad studenti formiraju vladu. Studenti ne vole ništa prljavo. To je shvatilo celo društvo.

Nepoželjan faktor

Uz smene ideja i smene političkih generacija ponekad su išle i smene celih vladarskih dinastija ili celog oblika vladavine. Srbija je za 220 godina moderne državnosti promenila 180 vladinih kabineta, koji su u proseku trajali po 13 i po meseci, dve vladarske dinastije (po 69 i 71 godinu), dva oblika vladavine (monarhiju 141 godinu i republiku 80 godina), 10 vladara koji su u proseku vladali po 14 godina i četiri republička predsednika, koji si imali više vlasti nego ijedan kralj pre 1945. godine. Za vreme ta četiri predsednika omladina je tretirana kao nepoželjan faktor u srpskoj politici, zaveden stranim službama i preporučivano joj je da ide na strane univerzitete, ali da se ne vraća. Njihovi režimi su ratovali sa studentima i njihovim idejama koje su smatrane za izdajničke i strane, a studenti su samo tražili da im se vrati “oteta republika”, pravni poredak i vladavina institucija umesto – lične volje predsednika.