Miki, Paja i stotinu ćevapa

Tokom novembra, BBC je lansirao „senzacionalnu“ vest o otkriću jednog austrijskog istoričara umetnosti, koji je u austrijskom selu Malta na jugu zemlje otkrio dosad nepoznatu fresku iz četrnaestog veka. Ova vest bi pod normalnim okolnostima zaintrigirala (recimo) arheologe, međutim, desilo se da je nastala vrlo živa (i uglavnom polušaljiva) rasprava u kružocima povezanim s animacijom i crtanim filmom. Razlog je što lik na fresci, prikazan kako kleči ispred figure svetog Kristifora, zaprepašćujuće podseća na Mikija Mausa! Do danas je potrošeno mnogo reči na temu „totemskih“ kvaliteta lika kojeg je Dizni kreirao i koji svakako predstavlja jednu od pop-ikona koja se već zavukla u podsvest ljudi dvadesetog veka, ali je teško pronaći par pametnih rečenica koje bi objasnile prikaz Mikija Mausa star više vekova!

Međutim, možda to i nije tako loš povod za razmišljanje o istorijskoj ulozi Diznijevih kreacija kada je reč o popularnoj kulturi, čak (ili naročito) u našoj zemlji, gde je njegovo delo uticalo na lokalnu scenu, možda više nego što se to danas pamti.

DIZNIJEVA REVOLUCIJA: Kao prvo, treba reći da čak i među stručnjacima postoje razna mišljenja o liku i delu Volta Diznija – počev od hvalospeva za neosporan uticaj na kinematografiju i savremenu kulturu uopšte do stava da je on svojim populističkim stilom nepovratno zatrovao čitavu scenu. Potonje rezonovanje zasniva se na pretpostavci da je Dizni, koji u svom radu kombinuje iskustvo umetnika i pragmatičnog menadžera, kreirao jednu „čistunačku“ sliku sveta, kakva se povezuje s konzervativizmom američkog Srednjeg zapada, gde se nalazio njegov studio pre preseljenja u Kaliforniju. Bilo kako bilo, činjenica je da je – naročito u svojoj ranoj fazi, od kasnih dvadesetih do početka Drugog svetskog rata – Volt Dizni na gotovo revolucionaran način uticao na popularnu kulturu. Ono što je bilo neviđeno jeste da su njegove kreacije instantno dosezale globalnu popularnost, koja se širila svetom poput virusa, i to ne samo putem animiranih filmova kojima se studio izvorno bavio već i kroz industrijske proizvode i popularnu literaturu. Tako je, recimo, sredinom tridesetih godina, vozeći se na talasu prijemčivosti Diznijevih kreacija, u Evropi nastao čitav niz publikacija koje su objavljivale stripove, što je bila forma koja na Starom kontinentu do tada ipak nije bila tako rasprostranjena kao u Americi. To ne znači da bez Diznija ne bi bilo evropskog stripa, već da su strip i karikaturalno izražavanje uopšte postali hip, koji je počeo da privlači masovnu publiku. Časopisi kao italijanski „Topolino“ (pokrenut 1932) i francuski „Le Journal de Mickey“ (pokrenut 1934) zaposlili su čitavu generaciju lokalnih crtača i regrutovali velik broj mladih čitaoca. Sve što je bilo povezano s Diznijevom produkcijom instantno je prihvatala većinska publika, čak i u vreme kada je svet bio tako dramatično podeljen sukobljenim ideologijama. Tek s rasplamsavanjem svetskog rata fašizam je otvoreno počeo da proklinje Mikija Mausa i Paju Patka, kao podmukle produkte američkog neprijatelja. Kada je 1938. godine italijansko ministarstvo kulture gotovo u potpunosti ukinulo objavljivanje inostranih stripova, „Topolino“ je ipak nastavio da izlazi do samog početka rata, zahvaljujući tome što se i sam Musolini izjašnjavao kao ljubitelj Mikija Mausa!

MIKA MIŠ, BEOGRAĐANIN: U našoj zemlji tridesetih godina takođe se pojavio čitav niz strip časopisa koji su već svojim imenom nagoveštavali vezu s Diznijevom produkcijom – „Mika Miš“, „Mikijevo carstvo“, „Paja Patak“… Vodeći nacionalni list „Politika“ i njegovo čedo „Politikin zabavnik“ teško da su se mogli zamisliti bez kreacija Diznijevog studija na svojim stranicama. Takođe je zanimljivo to da je najranija verzija storija o Mikiju Mausu objavljena u dečijem listu „Veseli četvrtak“, još 1932. godine, u vidu protostripa – što znači da je tekst upisivan ispod slike, a ne u balončićima kao što je slučaj u modernom stripu. Autori ovih pričica bili su domaći crtači (pre svih Ivan Šenšin), koji uopšte nisu marili za kopirajt pa čak ni za izvorni karakter likova, već su ih prilagođavali domaćem čitaocu. Tako su nastale storije u kojima je Mika Miš prikazan kao stanovnik Beograda, koji kreće u avanture po belom svetu i ne propušta priliku da u tuđini okrene Radio Beograd i igra uz muziku rodnog kraja! Ovaj „odomaćeni“ Miki Maus nije, međutim, nekakva naša specijalnost – iako je to danas zaboravljeno, tridesetih godina su lokalne verzije stripova i slikovnica zasnovane na Diznijevim kreacijama bile preplavile Evropu i neke latinoameričke zemlje. Današnjem čitaocu, ako kojim slučajem dođe do primerka lista „Mika Miš“ iz 1936. godine (ili bar do reprinta koji su početkom devedesetih objavile Dečije novine), verovatno će izgledati bizarno strip o Mikiju Mausu i Paji Patku koji iz Holivuda dolaze pravo u Beograd i u kafani „Kod Šiška“ naručuju porciju od stotinu ćevapčića! Ali, ove pričice su pomogle da domaći crtači, koji su se i sami tek upoznavali s medijem „priče u slikama“ i koji u tom poslu nisu imali gotovo nikakvog iskustva, počnu da realizuju vlastite radove. Ubrzo je jugoslovensko čitateljstvo dobilo priliku da čita i reprinte originalnih stripova Diznijevog studija, dok su domaći autori nastavili da rade na vlastitim strip storijama, kreirajući scenu koja je donosila zavidne rezultate. Krajnja konsekvenca je bila da se u periodu 1935-1941. u maloj i ruralnoj Jugoslaviji sedmično prodavalo oko dvesta do trista hiljada primeraka stripova!

O beogradskim „inkarnacijama“ Diznijevih junaka u predratnim publikacijama nedavno je pisao i jedan specijalizovani američki magazin, pod nazivom „Tomart’s Disneyana Update“, namenjen kolekcionarima posvećenim diznijevskoj zaostavštini. Valja reći da današnji kolekcionari koriste naučne metode i da vrlo egzaktno istražuju oblasti koje privlače njihovu pažnju. Tako je i članak o kome govorimo, nastao u okviru čitavog ciklusa natpisa koji se bave istorijatom diznijevštine u različitim evropskim zemljama, važan kao jedan od prvih pokušaja da se naša predratna produkcija popularne kulture uporedi s istodobnim dometima u svetu. Na osnovu informacija koje mu je pružio ovdašnji istoričar stripa Zdravko Zupan, članak je napisao Didije Gez (Didier Ghez), inače zaposlen u Disney Online i ekspert za rane produkte inspirisane Diznijevim kreacijama. Članak se bavi istorijatom predratnih beogradskih strip časopisa, kao i verzijama Diznijevih stripova i ilustracija koje su kreirali domaći autori.

SRPSKO–AMERIKANSKI KOLORIT: Gez je pristao da, specijalno za „Vreme“, uporedi ovdašnju diznijevsku produkciju s onovremenim proizvodima slične vrste u svetu: “ Najinteresantniji aspekt u vezi s materijalom nastalim u Srbiji jeste da on skoro uvek ima lokalni kolorit. Neke od knjiga, kao i neke od naslovnih stranica listova kao što je „Mika Miš“ možda i jesu nastale po američkim ili engleskim uzorima, ali su ih skoro uvek domaći autori dorađivali ili prilagođavali. Za zemlju te veličine, količina lokalne produkcije je zadivljujuća – osim SAD, u to vreme samo su Italija i Britanija imale taj obim lokalne proizvodnje crteža i stripova inspirisanih Diznijem.“

Međutim, današnjem čitaocu nije teško da uoči naivnost nekih od ranih verzija ovdašnje diznijevske produkcije, koja je očigledno prilično zaostajala za sofisticiranošću originalnog uzora. „Da“, odgovara Didije Gez. „Možda ovim radovima nedostaje sofisticiranost, ali činjenica da su priče i stil uključivali lokalnu perspektivu upravo je ono što ih čini privlačnim za kolekcionare. U tom smislu se ova dela mogu smatrati polusrpskim i poluameričkim; to je ono što je uvrnuto, ali i veoma zanimljivo na neki način. S druge strane, često se dešavalo da je stil koji je u početku izgledao kao nedovoljno sofisticiran, razvijajući se tokom vremena postajao veoma izražajan. Ovo je naročito uočljivo kada uzmete kao primer stvaralaštvo Karla Barksa (Carl Barks), najslavnijeg autora stripova o Paji Patku. Kada su se njegovi radovi pojavili, čitaoci su slali pisma u kojima su kritikovali „lošeg crtača“. Nakon nekoliko godina su njegov crtački stil i scenaristički rad postali ne samo opšteprihvaćeni već su i prepoznati kao norma kvaliteta koju su svi želeli da dosegnu. U slučaju crtača aktivnih u Srbiji tridesetih godina, koji su bili prisiljeni da prestanu s radom zbog rata i drugih nesrećnih okolnosti, oni su stvarali u suviše kratkom periodu da bi iko mogao da proceni da li bi se desio razvijali kao Barks ili italijanski crtač tokom pedesetih, šezdesetih i sedamdesetih godina. Želja beogradskih crtača da na svež način i uz ogroman entuzijazam obrade Diznijeve priče, u slučaju da su imali prilike da svoje ideje razrade, možda je mogla da dâ sjajne rezultate.“

KO JE UBIO PAJU PATKA: Inače, među svedočanstvima o Diznijevoj popularnosti u predratnoj Jugoslaviji govori i neobično opširan članak koji je „Politika“ objavila u oktobru 1939. godine. Članak je krasio i dugačak naslov: U KUĆI MIKIJA MAUSA RADI HILJADU I STO VOLTA DIZNIJA, A PRAVI VOLT DIZNI SAMO JE MOZAK KOJI UPRAVLJA TOM VOJSKOM UMETNIKA. Reč je o reportaži nastaloj tokom obilaska Diznijevog studija u Holivudu – Momčilo Jojić, „Politikin“ dopisnik, uspeo je da od prezauzetog Diznija dobije ekskluzivnu izjavu, kao i suvenir u obliku crteža s potpisom. „Usred šume palmi i čempresa nalazi se kuća Mikija Mausa“, zapisao je Jojić na vrhuncu nadahnuća. „To su u stvari ateljei Volta Diznija, u kojima se prave svi oni veliki i mali crtani filmovi, koje mladi i mali gledaju sa iskrenim i vidljivim oduševljenjem, a stari, zamračeni u dvorani, srećni što ih niko ne vidi, proživljavaju sa malim crtanim figurama koje preleću šarenim poljima, smeju se do suza, i kradom od sinova osnovaca zagledaju, pre političke situacije, ‘kako stoji stvar danas sa Pajom Patkom’…“

Međutim, u današnjoj Srbiji više nikako ne stoji stvar s Pajom Patkom – tokom sankcija kompanija Volta Diznija povukla je prava za objavljivanje i distribuciju svojih proizvoda u našoj zemlji. Trenutno niko nema Walt Disney Production licencu u Srbiji što je, koliko god čudno zvučalo, raskid s nekom vrstom lokalne tradicije. Vremena se menjaju i verovatno da Diznijevi produkti nikada više neće imati takav uticaj kao što je to bilo u prošlosti, ali – čak i uz svu kritičku distancu koju bi mogli da zamisle najradikalniji antiglobalisti – možda i ne bi bio greh ako neko oseti nostalgiju za ovim segmentom našeg pop-kulturnog nasleđa.