Lud biti je strahota jer žalosti drugima donosi

“Posle moje potpuno rasprodane izložbe, koja je bila septembra meseca 1928. u Beogradu, krenuo sam natrag za Pariz, iako teško duševno bolestan (…) Čitav moj život u Parizu od 1925. bio je oštra borba u sebi samom protiv žalosti, sentimentalizma, te sam radio slike u vedrom tonu, sa veselim koloritom. Ali sve to nije pomoglo, život je bio toliko ružan, toliko ogavan i žalostan da je dostajala jedna jaka groznica da svu moju ‘odbranu’ sruši.”

Ovako započinje svoju autobiografiju jedan od najpoznatijih srpskih i jugoslovenskih slikara Sava Šumanović, od čije smrti će se u avgustu navršiti 84 godine. Šumanović je ovaj opis naslovio Mesto predgovora i objavio ga u katalogu za veliku izložbu svojih radova 1939. godine na Novom univerzitetu u Beogradu. U njemu daje detalje iz dotadašnjeg života, opisuje boravak u Parizu, piše o bolesti i koliko mu slikanje znači.

Ovaj predgovor, objavljen je u knjizi Autobiografija izdavačke kuće Kvazar, zajedno sa svedočenjem Savine majke Perside 7. maja 1946. šidskom ogranku Anketne komisije za ispitivanje zločina okupatora i njihovih pomagača, pismima književniku Rastku Petroviću, te dva eseja o umetnosti – Slikar o slikarstvu i Zašto volim Pusena, koje je napisao na poziv svog prijatelja, pisca Antuna Branka Šimića za predratni list “Književnik”.

“Knjiga je nastala iz uverenja da jedan od najznačajnijih srpskih slikara 20. veka zaslužuje da bude predstavljen ne samo svojim delima, već i rečima”, kaže Lidija Nikolić, direktorka i urednica Kvazara. “Iako je Šumanović već decenijama prisutan u monografijama i muzejskim postavkama, njegova pisana zaostavština ostala je rasuta po starim katalozima i stručnim izdanjima, najvećim delom nedostupnim široj javnosti.”

Iz prvog dela (U)mesto predgovora, saznajemo kako je Šumanović došao do skromnog, “ruševnog” ateljea u Parizu, sa “tužnim” i “mističnim” svetlom, u duhu starih holandskih majstora, pogodnim, kako kaže, za njegove živce. Tu su nastale slike koje je izlagao te 1939. u Beogradu. Sa čitaocima deli i anegdotu sa pariskog Jesenjeg salona 1929. godine kada su mu neke slike prvo odbijene, a onda je žiri, posle jedne šale, pomislio da su Sezanove, pa ih brzo uvrstio u Salon moleći da se za bruku “da je Sezan odbijen” ne sazna. Navodi i negativan odnos članova pariskog žirija prema slikarima s ovih prostora, koji im nisu bili interesantni jer balkanske države nisu kupovale izložena dela.

“Tako sam doznao da mnogi ne poznaju Sezanovo delo, da suditi niko ne može pravilno i, treće, da Francuzi neće u meni gledati nikada sebi ravnog, nego stranca, koji im je nepotreban i koji im smeta”, piše Šumanović.

On objašnjava i kako se zainteresovao za slikarstvo u 14. godini, kako ga je prof. Jung na likovnom tečaju učio impresionizmu, kako je završio realnu gimnaziju u Zemunu i upisao umetničku školu u Zagrebu. Jedno vreme je radio kao scenograf u tamošnjem Narodnom kazalištu i imao izložbe. Iz Zagreba, koji, kako navodi, nije imao smisla za umetničke novine, Šumanović odlazi u Pariz i pohađa kurs kod slavnog Andrea Lota i upoznaje se sa kubizmom. Priznaje da je bio pod njegovim i uticajem Pikasa, Gromera i Herbena, ali uz lični pečat, pa kad se sa slikama vratio u Hrvatsku, kritika je bila u takvom šoku da “nije smela da piše od straha pred nepoznatim”. I “dobri građani na vlasti” ogradili su se od takvog shvatanja umetnosti, pa za njega nije bilo posla.

Uspeh će, međutim, doživeti u Beogradu, za vreme ženidbenih svečanosti kralja Aleksandra 1922. godine, kada je država priredila Jugoslovensku izložbu, a on prodao sve svoje radove za zavidne iznose. Ponovo je pokušao da živi i radi u Zagrebu, ali se iznova otisnuo u Pariz, gde će imati stalni stres oko produženja boravišne vize. To se loše odrazilo na njegovo zdravlje.

“Sve je išlo dobro dok moja umorna glava i oslabeli nervi od tih svih šikana nisu podlegli jednoj groznici, koja je kod mene provocirala ludilo”, piše Šumanović. Pa ipak, upravo tada je naslikao jedno od svojih najboljih dela Pijani brod, koje je izloženo u čuvenom Salonu nezavisnih. Posle nekoliko meseci bolesti, u Šidu 1928. nastavlja rad i kruniše ga prodajnom izložbom, te će od zarađenog novca opet otputovati u Francusku. Vraća se dve godine kasnije na lečenje. O njemu su brinuli čuveni dr Andra Nikolić, internista i neurolog, lični lekar kralja Petra Karađorđevića, i dr Radenko Stanković, poznati lekar i kraljevski namesnik 1934‒1941.

Očeva bolest i nemaština dovešće ga do upotrebe loših boja, propadanja slika i “teške histerije”. Te slike predstavljale su, kako kaže, “komad njegovog tužnog i gadnog života”. Tako se kristališe Šumanovićev stil drugačiji od onog pariskog, sa konturama oko tela da bi lakše “izrazio sunce i jako svetlo”.

“Značaj knjige vidimo pre svega u tome što ona dopunjuje sliku o Savi Šumanoviću koja je decenijama bila zasnovana gotovo isključivo na tumačenjima. Ovde prvi put dobijamo priliku da u kontinuitetu pratimo njegova razmišljanja, poglede na umetnost, svedočanstva o vremenu u kome je živeo i lične zapise koji predstavljaju dragocen istorijski izvor. Oni nam omogućavaju da ga razumemo potpunije i dublje. Zato verujemo da knjiga predstavlja važan doprinos proučavanju Šumanovića, ali i šire kulturne i umetničke baštine”, kaže Lidija Nikolić.

Kroz autobiografske zapise, a naročito pisma Rastku Petroviću, vidi se da Šumanović neretko koristi kroatizme i hrvatski pravopis, što njegovu tragičnu sudbinu čini još tužnijom i apsurdnijom. Ovaj izvanredni zagrebački đak stradaće od ruke krvožednih i neukih ustaša 1942. godine u raciji koju su sprovele snage ozloglašenog Viktora Tomića. Posle kraćeg zatočenja, sa ostalim civilima biće streljan kao talac u Sremskoj Mitrovici 30. avgusta. Upravo o tome u drugom delu svedoči Persida Šumanović. Obaveštenje o egzekuciji dobila je od Pavelićeve kancelarije u Zagrebu, kojoj se obratila. Pre toga je pokušavala da spase sina, ali bez rezultata, čak je u jednom času i sama bila privedena, ali je po Tomićevoj naredbi odmah puštena.

Prema njenom svedočenju, ustaše su upale na Veliku Gospojinu, 28. juna, po Savu. Dozvolile su mu da se spremi i ponese lekarsku dokumentaciju i papire za koje se nadao da će mu pomoći. Poneo je i zlatan sat sa srebrnim lancem i 2.000 kuna, koje mu je majka tutnula u ruke. S njom se oprostio uz reči: “Možda se nećemo videti, zbogom, mama”.

Od jedne meštanke, koja je takođe privedena pa puštena, Persida je docnije saznala da je izvesni ustaša, dok su uhapšenici još bili ispred sreskog načelstva, pitao ima li ko kakvu žalbu. Javio se Sava. Rekao je da nije počinio nikakvo krivično delo i pozvao se na strica Svetislava Šumanovića, narodnog poslanika u hrvatskom Saboru. Tomić ga je, međutim, brutalno odbio.

Persida zbog starosti i bolesti nije prisustvovala ekshumaciji masovne grobnice u Sremskoj Mitrovici posle rata. Ni njena sestra, ni ostale meštanke među ubijenima nisu prepoznale telo slavnog slikara. Od Savinih slika iz ateljea i kuće nije se odvajala i nije se povlačila s ostalim Šiđanima kako se pomerao Sremski front. Te slike bile su, kako je rekla Komisiji, njeno jedino blago, i osim dve koje su neznatno oštećene, sve ostale je sačuvala u celosti kao uspomenu na sina.

U trećem delu publikovana su pisma Rastku Petroviću iz perioda 1928‒1930. kada je slavni slikar bio u najranjivijoj situaciji. Njih dvojica su se prethodno družila, ali je došlo do svađe iz nepoznatih razloga. Pisma je priredio istoričar umetnosti Lazar Trifunović i 1965. godine objavio u periodici “Umetnost”. Dobio ih je od Aleksandra Deroka, kome je korespodenciju poverio sam Petrović pre odlaska u diplomatiju u SAD. Danas se čuvaju u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju “Adligat”.

U redakcijskoj napomeni izdavači navode da ona omogućavaju uvid u Šumanovićevu borbu s bolešću. U njima se smenjuju izlivi naklonosti sa optužbama jer je slikar bio uveren da ga progoni izvesni Mika Petrović, navodni Rastkov rođak, kom pripisuje natprirodne moći. Na jednom mestu Sava Šumanović piše: “Lud biti nije sramota, to je strahota jer žalosti drugima donosi”.

“Ova pisma objavljujemo zato što predstavljaju jedinstveno svedočanstvo o jednoj od najdramatičnijih životnih borbi u srpskoj umetnosti. U njima ne pronalazimo slavnog slikara, već čoveka suočenog sa strahovima, priviđenjama, sumnjama i osećajem krivice. Ipak, njihova vrednost ne leži samo u tragediji o kojoj svedoče. Naprotiv. Ona su, prvenstveno, priča o snazi umetnika koji nije ostao zarobljen u svojoj nesreći”, navode izdavači ističući da je posle lečenja Šumanović stvorio grandiozna dela, prvenstveno ciklus Šidijanke i čuvene pejzaže.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!