Beograd je kandidat za Evropsku prestonicu kulture 2020. godine. Grad mora da ispuni određene kriterijume, od kojih je najbitnije da u godini u kojoj konkuriše svojim sugrađanima i posetiocima ponudi što bogatiji i raznovrsniji kulturni program. Arhitektura grada i njegovo kulturno nasleđe nisu od presudnog značaja. Projekat „Evropska prestonica kulture“ poslednjih godina ima za cilj da pomogne gradu koji izabere, tako što dodeljivanjem ovog počasnog zvanja, grad ima priliku da postane poznat u svetu, oživi kulturnu scenu i privuče veliki broj stranih turista.
Jedan deo beogradskog duha, koji već dugo stoji zaboravljen i zaključan u starim, napuštenim zgradama, u poslednjih nekoliko godina mladi umetnici trude se da oslobode.
Savamala, stari deo Beograda, nekad ispunjen kafanama i životom, danas uspavan i zagađen, ima mogućnost da opet postane mesto koje ljudi žele da posete zahvaljujući Kulturnom centru „Grad“ i organizatorima Mikser festivala. Posle osam godina rada u javnim prostorima kulture, ljudi iz Kulturnog centra „Grad“ odlučili su da pronađu prostor u kom bi mogli samostalno da rade. Stari napušteni magacin u ulici Braće Krsmanović, koji se vodi na opštinu Savski venac, izgledao je kao odlično mesto koje može da se pretvori u multifunkcionalan prostor. Sledeći korak bilo je podnošenje zahteva za dobijanje prostora na korišćenje, procedura koja uvek oduzima najviše energije i nerava. Međutim, to u ovom slučaju nije predstavljalo problem podnosiocima zahteva. „Momenat koji možda možemo nazvati iznenađujućim bilo je veliko razumevanje ljudi iz opštine Savski venac, koji su na samom startu prepoznali ideju i omogućili da prostor može da se dobije u zakup“, objasnio je za „Vreme“ direktor Kulturnog centra „Grad“, Dejan Ubović. On smatra da je za oživljavanje Savamale od velike važnosti uloga grada Beograda, koji treba da ima viziju kako očuvati ovo područje, jezgro grada.
SAVAMALA: Centar je počeo sa radom u aprilu 2009. godine, a kroz njegove prostorije prošlo je oko 220.000 posetilaca. „Mislim da je velika većina, ako ne i 90 odsto ljudi koji su do sada bili u KC „Grad“, prvi put kročila u ovaj nekadašnji centar Beograda“, dodaje Dejan Ubović. Pored žurki i koncerata koji se održavaju skoro svake večeri, u KC „Grad“ se organizuju izložbe, modne revije, predstave, debate i slične aktivnosti.
Odluka da se Mikser festival preseli u Savamalu, tačnije na nekoliko lokacija u Karađorđevoj ulici, podrazumevala je pre svega temeljno istraživanje prostora. „Trenutno, u Karađorđevoj ulici postoje prostorije koje su ponuđene mladim dizajnerima za izlaganje njihovih radova. Mi smo se zaljubili u taj prostor i pokušavamo sve kako bismo ga dobili na korišćenje. Za ovaj deo grada trenutno ne postoji veliko interesovanje, ali za nekoliko godina ovo bi moglo da predstavlja umetničko-kulturni kvart, poput nekih koji su nastali i zaživeli u SAD još krajem prošlog veka“, priča za „Vreme“ programska direktorka Mikser festivala Maja Lalić. Ona smatra da je procedura za dobijanje prostora na korišćenje jednostavna, ako su vlasnici poznati. „Čekamo saglasnost opštine Savski venac, gradske uprave i privatnih lica u čijem su posedu prostori i mislimo da neće biti problema. Nedavno smo odlučili da jedan haustor mladi umetnici ukrase grafitima. Stanari su veoma lepo reagovali. Ljudi prihvataju ovakve ideje, jer je to nešto novo i sveže, a oplemenjuje mesta pored kojih često prolazimo ili živimo“, dodaje Maja. Festival Mikser, prvenstveno muzički događaj, nastao je u okviru istoimene platforme, koja se bavi povezivanjem mladih dizajnera, arhitekata, muzičara i slikara u regionu, kroz razne kreativne programe.
Da će se i dalje raditi na obnavljanju i ulepšavanju Savamale govori i to da su se na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu pojavili predmeti koji se bave njenim oživljavanjem.
UMETNOST I LOPATE: Savamala nije jedini deo u Beogradu sa napuštenim prostorima, koji imaju potencijal da se pretvore u nešto potpuno drugačije. Stara zgrada „Ineks filma“ na Karaburmi predstavlja još jedan primer takvog mesta. Ona se odavno ne koristi, a unutrašnjost je devastirana. Ipak, grupa mladih ljudi u njoj je videla pogodno mesto za umetničko stvaralaštvo. Njih četrdesetak, pod nazivom „Ekspedicija Ineks film“, upalo je i „okupiralo“ ovaj prostor, sa namerom da ga očiste i preurede kako bi mogli da ga koriste kao atelje. Akciju čišćenja su započeli u martu prošle godine, a kako bi privukli nove volontere i učesnike u akciji, u septembru su organizovali festival „Umetnost i lopate“, u okviru kog su se održavale radne akcije sređivanja prostora, ali i radionice, izložbe i koncerti. Posle nekog vremena, od zgrade su uspeli da naprave funkcionalan prostor. Poslednje dešavanje unutar zidova ove zgrade bile su pripremne radionice za Fakultet primenjenih umetnosti u Beogradu, koje su držali mladi slikari.
Sa Ivom Čukić, jednom od inicijatora akcije „Ekspedicija Ineks film“, pričali smo o prvim utiscima o zgradi, o prvom kontaktu sa vlasnikom, ali i o reakcijama komšija na celu njihovu priču. „Prostor ima oko 1500 kvadrata i sastoji se od dva sprata. Sve što može da se odnese, uništi, uništeno je. Mi smo zatekli samo zidove i tavanice. Vlasnik je saznao malo kasnije šta se dešava sa tim prostorom i, na naše čuđenje, odlično je reagovao na ideju. I komšije su oduševljene našim dolaskom tamo, jer smo malo oživeli kraj. Redovno pravimo okupljanja na koja ih pozivamo. Jedina nepogodnost je ta što ne znamo koliko dugo možemo tamo da ostanemo.“
Najbitnije za ljude koji sprovode ovu akciju jeste da zakonski dobiju prostor na korišćenje, pošto će tako moći da prerastu u organizaciju ili udruženje. To im otvara mogućnost da konkurišu za donacije evropskih fondova, pomoću kojih bi mogli da realizuju planirane aktivnosti u budućnosti, ali i da poboljšaju uslove boravka u zgradi. „Mi planiramo da napravimo neku vrstu portfolija, a onda da kontaktiramo sa opštinom Palilula i upravom grada Beograda, i da podnesemo zahtev za ovaj prostor. Treba mnogo vremena da se zakonski dobije neki prostor, u gradskoj upravi je to jako loše regulisano. Npr., u Agenciji za privredne registre nije postojala informacija kome pripada prostor, tako da je najbolji način upasti negde ako želiš da uradiš nešto na vreme, a da ti to ne oduzme energiju“, objašnjava Iva. Kao bitan faktor za dobijanje ovakvog prostora istakla je lični kontakt sa nekim iz struktura vlasti, a ako to ne postoji, onda su rešenost, motivisanost i lična inicijativa jedini uspešan metod da se ostvari željeno.
NASMEŠI SE, PTIČICA: U nekim slučajevima inat može biti konstruktivan i odigrati važnu ulogu u stvaranju i realizaciji ideje. Udruženje Mikroart uskoro planira otvaranje ulične galerije u prolazu Bezistan, kod Doma sindikata. Ideja o postavci potekla je posle jednog nemilog događaja, kada je mladi italijanski fotograf poželeo da u poznatom beogradskom prolazu izloži svoje slike. Jedan od osnivača Mikroarta, Radomir Lazović, objasnio nam je kako je došlo do ideje da se na tom mestu otvori galerija.
Luka Doneli, po zanimanju fotograf, svoje postavke izlaže kratkoročno. On slika intimne trenutke građana i potom postavlja svoje fotografije na nekom javnom mestu u gradu. Kada je slušao o Beogradu, bio je oduševljen idejom da svoje slike postavi u jednoj od mnogih ulica. Uslikao je privatne emotivne trenutke Beograđana, koji su deo beogradskog duha, ali nije naišao na podršku i odobravanje. Naše udruženje se potrudilo da mu pomogne da izloži slike u prolazu Bezistan. Međutim, sledeće jutro je osvanulo sa uništenim fotografijama, koje su bile pocepane na komade. Ovaj događaj samo je pojačao našu želju i iz inata smo odlučili da ostvarimo šta smo naumili, a i više od toga“, kaže Radomir. Odlučili su da zvanično zatraže taj prostor na korišćenje. Saznali su da pripada Agenciji za poslovni prostor, koja im je preko opštine Savski venac ubrzo dala i ovlašćenje. Bili su iznenađeni kako je sve prošlo glatko, bez suvišne papirologije i čekanja u redovima.
Ulična galerija bi trebalo da bude šansa mladim umetnicima da izlažu. Ne samo da bi dobili priliku da ih mnogo ljudi vidi na ovaj način, već i da bi pokrenuli građane na akciju svojom porukom. Zamišljeno je da u Bezistanu budu dve postavke mesečno. Umetnici će moći da konkurišu, a kriterijumi će biti napravljeni u okviru komisije od nekoliko članova, kompetentnih za procenu fotografija i tema koje one pokrivaju.
PROSTOR NAM PRIPADA: Tradicija korišćenja napuštenih prostora u kulturne svrhe kod nas postoji već dugo. U carinarnici na obali Save, staroj Đumrukani, 1841. godine odigrana je prva pozorišna predstava u Beogradu. Nedovršena evangelistička crkva na Dorćolu iz 1940. godine pretvorena je u Bitef teatar krajem osamdesetih, a tih godina je i BIP-ova pivara u Skadarliji postala pozorište.
Borka Pavićević, dramaturg i direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju, bila je deo ekipe koja je održavala svoje predstave u ovoj pivari. „Pivara je bila čudo. To je bilo 6000 kvadratnih metara fenomenalnog prostora. Mi smo otvorili vrata Skadarlije. Želeli smo da napravimo KUD BIP-a ili nešto slično. Od kada se ona zatvorila, nisam prošla Skadarlijom“, priseća se Borka. U tom prostoru danas su smešteni butici i radnje.
Centar za kulturnu dekontaminaciju podržava akciju mladih umetnika, da upadaju i osvajaju prazne prostore, jer je to jedan vid legalizacije građanstva. „Prostor se mora osvojiti. Ova zemlja pripada tim mladim ljudima, prema tome, ući u prostor znači ući u svoju zemlju. On sada pripada partijama, biznisu. Raščerupava se zajedničko dobro. Zato su ljudi apatični, zato pljuju po ulicama i pogrešno se parkiraju. Zato što misle da to nije njihovo. Obrt nastaje kada kažemo: ovo je naše.“
Projekat „Otvoreno o javnim prostorima“ bavi se napuštenim prostorima koji mogu da se iskoriste u različite društveno-korisne svrhe. O prostorima, dobijanju dozvola i načinu delovanja ljudi koji rade na ovoj ideji, za „Vreme“ je govorio jedan od osnivača projekta, Dobrica Veselinović.
„Projekat je pokrenut u saradnji sa udruženjem građana Građanske inicijative. Ideja je bila da se zapravo pokaže koliko u Beogradu, ali i u Srbiji, postoji praznih ili napuštenih prostora koji mogu biti upotrebljeni u mnoge korisne svrhe. Mi smo napravili sajt, gde imamo mapirane ove prostore. To je pokrenuto da bismo videli kako građani percipiraju prostore koji postoje i da bismo napravili kompletnu sliku šta tu u stvari postoji. Moja želja je da jednog dana svi prostori budu iskorišćeni, ali ne samo u svrhu omladinskog aktivizma, već različitih potreba koje društvo ima. Zbog toga što nekada procedura dobijanja informacija o ovakvim prostorima traje dugo ili je prilično nejasna, ovaj projekat znatno olakšava saznanje o potencijalno upotrebljivim prostorima. Što se tiče upotrebe prostora, za svakoga važi različita procedura. Društvene organizacije za društveno odgovorne projekte mogu dobiti besplatno prostore na korišćenje, umetnici mogu da plate neku simboličnu sumu za svoja izlaganja, a za komercijalne svrhe se plaćaju klasične rente. Ipak, ne postoje tačno utvrđena pravila. Problem je što se sa gradskim opštinama i raznim privatnim vlasnicima oko svega može dogovoriti, a u stvari se retko kad dođe do nekog rešenja“, smatra Veselinović.
Svoj lični motiv učešća u projektu objašnjava željom da se pokaže da iza sužavanja javnog prostora i sprečavanja delovanja građana stoji smanjivanje polja demokratije u jednom društvu. „Tako se dobija kontrola života jednog grada, na najperfidnijem nivou.“ Dobrica je naveo i nekoliko primera koji mogu da ilustruju ovu situaciju, kao što su bioskopi. U pitanju je 14 privatizovanih bioskopa u Beogradu. Oni su preprodati firmi koju poseduje isti vlasnik, a onda su prosleđeni trećem licu. Trenutno traje proces protiv vlasnika. Isto tako, bivša fabrika Beko na Dorćolu: krajem leta 2011. je raspisan poziv za javnu raspravu o planu detaljne regulacije tog prostora. To je tako suptilno i neprimetno izvedeno, da bi se na kraju „regularno“ donela odluka da se dodeli investitoru koji će napraviti hotel i blok zgrada od sedam spratova. Na kraju, pored Kalemegdana imaćemo pojas elitnog naselja. Bez pitanja, sa prividnom raspravom o tome.
Naš sagovornik podseća da početak uvek izgleda isto, potrebno je da se različite grupe ljudi pozabave upotrebljivim prostorima i tako dižu svest o potrebi njihovog korišćenja. Samim tim se provociraju ljudi da se više bave svojim okruženjem. Zatim treba ubediti donosioce odluka da je neophodno uključiti građane radi najboljeg rešenja. Prema Veselinovićevim rečima, finansijski interes je još jedna stvar koja koči sve, a tu su i nedostatak vizije i strah da će nešto novo umanjiti profitabilnost.
