Serija napada koju su navijači hrvatske rukometne reprezentacije doživeli prošle nedelje u Novom Sadu i Beogradu, tokom Evropskog prvenstva u rukometu izazvala je opšti revolt šire javnosti, međutim, adekvatan odgovor države i precizno identifikovanje izvora problema i ovog puta su izostali. Podsetimo, više hrvatskih navijača je povređeno, a desetine automobila sa hrvatskim registarskim oznakama demolirano je u napadima huligana na nekoliko lokacija u Novom Sadu nakon rukometne utakmice Hrvatska – Francuska. Tuče je bilo i u okolnim naseljima, a na benzinskoj pumpi u Rumi nožem je uboden jedan navijač hrvatske reprezentacije, koji je potom prevezen u novosadski urgentni centar. Odmah po završetku utakmice u hali „Spens“, kamenovana je kolona automobila hrvatskih registarskih oznaka, a huligani su na automobile u kojima su bili ljudi nasrtali i sekirama i palicama. Istovremeno, na jednom novosadskom parkingu demolirano je nekoliko vozila. U četvrtak rano ujutru u dva odvojena napada ispred novosadskih hotela „Sajam“ i „Vigor“ zapaljena su četiri automobila hrvatskih registarskih oznaka, dok je jedno vozilo sa beogradskim tablicama oštećeno. Napadači su preskočili zaštitnu ogradu visoku nekoliko metara, polili automobile benzinom i zapalili ih, što je snimila i kamera hotela.
Među 13 uhapšenih huligana su i pripadnici navijačkih grupa Delije i Firma i ultradesničarskog pokreta Obraz, a kod nekolicine policija je pronašla vatreno i hladno oružje. Ustavni sud Srbije je nedavno odbacio zahtev Tužilaštva za zabranu ekstremnih navijačkih podgrupa jer one nisu pravna lica. Postupak za zabranu desničarske organizacije Obraz je u toku pred ovim sudom, a do sada je jedino zabranjena neonacistička organizacija Nacionalni stroj.
Predsednik Srbije Boris Tadić oglasio se 24 sata nakon što je službeni Zagreb uložio protest zbog napada na državljane Hrvatske, izrazivši žaljenje i dodavši da je Srbija uvek bila dobar domaćin. Ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić, umesto da smiri napetost, dodatno je podgrejao situaciju apelom na građane Srbije da se ne ponašaju „kao Hrvati“. „Napadi na hrvatske navijače u Srbiji su nedopustivi incidenti koji narušavaju ugled Srbije i ne treba da se ponašamo kao oni, kad naši odu tamo“, rekao je Dačić i pozvao Hrvatsku da policiji Srbije najavi organizovane dolaske navijača, kako bi srpska policija mogla da ih zaštiti.
FOTELJAŠKI AKTIVIZAM: Očekivano, zapalio se internet. Danima su na društvenim mrežama i sajtovima medija iz Srbije i Hrvatske pljuštali komentari nabijeni mržnjom i standardnim arsenalom uvreda na nacionalnoj osnovi, potkrepljeni istorijskim nepravdama, pa se na momente činilo kao da smo se vratili u 1991. godinu. A onda se dogodilo nešto sasvim suprotno od toga. Milan Jovanović Strongman, jedan od poznatijih blogera iz Srbije, došao je na ideju da kao svoju profilnu sliku na Fejsbuku stavi sliku isprepletanih zastava Srbije i Hrvatske, u znak protesta zbog napada koje su građani Hrvatske doživeli u Srbiji. Ideju je prihvatio drugi poznati bloger, Istok Pavlović, pa se akcija raširila među korisnicima Fejsbuka iz Srbije i Hrvatske. Ubrzo su o ovoj akciji izvestili gotovo svi mediji u Srbiji i Hrvatskoj, uključujući i regionalni ogranak Al Džazire. Sve u svemu, moglo bi se reći da je akcija uspela. Međutim, ona je naišla i na kritike, i to one nenacionalističke prirode. Pre svega, kao što se često događa u ovakvim slučajevima, postavljeno je pitanje smisla internet aktivizma, s obzirom na to da ovakvi poduhvati ne zahtevaju preterani angažman ni naročitu hrabrost, a najčešće ni jasno definisanu poruku koju žele da pošalju.
Međutim, ovoj akciji se može staviti i još jedna primedba, mimo uobičajenog konteksta u kom se javlja internet aktivizam, a to je da prosto promašuje metu, jer uzrok napada na navijače iz Hrvatske nije nacionalizam, niti međunacionalna mržnja, nego unutrašnji problem koji Srbija ima sa huliganima i nasiljem. Nasilnici su u Srbiji već nekoliko puta dokazali da mogu da nadjačaju i državu i onaj zdraviji, a svakako većinski deo društva. Najupečatljiviji dokaz za to je jesenas otkazana Parada ponosa, čije je održavanje zabranjeno jer policija nije mogla da garantuje bezbednost učesnicima. Takođe, još su sveža sećanja na incidente na barikadama na administrativnim prelazima sa Kosovom i Metohijom.
Istok Pavlović, jedan od glavnih promotera akcije sa isprepletanim zastavama, misli da se priroda incidenta ne može tako lako etiketirati bilo kao unutrašnji problem Srbije sa huliganima, bilo kao problem u odnosima između Srba i Hrvata. Na standardni kriticizam da internet akcije ne zahtevaju hrabrost, Pavlović odgovara da nije tačno da ova akcija ne podrazumeva određeni nivo hrabrosti jer je zbog stavljanja ove slike na svoj Fejsbuk profil dobio i pretnje. „Objaviti šahovnicu na zastavi Srbije nije baš naivno, i da budem iskren, vagao sam da li to da uradim ili ne. Naravno, onaj ko ima veći broj pratilaca na društvenim medijima je i više izložen. Ali rizik nije najbitniji, najbitnije je da akcija bude dobro fokusirana i da ima potencijal da uspe“, kaže Pavlović za „Vreme“.
Međutim, pitanje je i to koliko je akcija dobro fokusirana. Ona je od trenutka kad je nastala bila usmerena na nejasno definisano poboljšanje odnosa između dve nacije, odnosno dva društva. Ali ovde nije besmisleno postaviti pitanje koliko su odnosi između Srbije i Hrvatske objektivno loši i da li je akcija poboljšavanja tih odnosa zapravo već u velikoj meri obavljen posao. Između Srbije i Hrvatske postoji bogata kulturna razmena, uključujući izdavaštvo, pozorišnu, filmsku, televizijsku i muzičku produkciju. Izvođači iz Srbije, uključujući i one žanrovski tvrdo određene srpskim folklorom, poput Miroslava Ilića, održavaju uspešne koncerte u Hrvatskoj, a izvođači iz Hrvatske sa podjednakim uspehom nastupaju ovde. Prehrambeni, higijenski i drugi proizvodi odavno se nalaze na rafovima srpskih supermarketa kao deo obavezne trgovačke ponude, a slično je i sa proizvodima ovdašnjih proizvođača na hrvatskom tržištu. Tužilaštva i policije obe zemlje odavno se hvale besprekornom saradnjom. Ispostavlja se da jedini problem postoji među nasilnicima. Izjava ministra Dačića data u subotu 28. januara, kada je, povodom protesta hrvatskih vlasti zbog napada na navijače rukometne reprezentacije, izjavio da „Hrvati treba da brinu o svom ponašanju, a ne da drugima dele lekcije“, pokazuje da Dačić takođe ne vidi da su odnosi između dva društva daleko od nenormalnih, te da podrazumeva podelu „mi i oni“, ali u isto vreme pokazuje i da je država, a ne javnost, adresa na koju se treba obratiti i od koje društveno angažovanim akcijama treba zahtevati da iskoristi svoja ovlašćenja i obračuna se sa huliganima. Međutim, Istok Pavlović se ne slaže s tim: „Ova poruka nije namenjena futuristički orijentisanim osobama sa obe strane, poenta je bila da ovi drugi saznaju da određena masa takvih postoji sa obe strane i ona nije mala, da saznaju da su to ljudi koji su do te mere spremni na pomirenje da bi čak i skrnavili zastavu sopstvene zemlje. To saznanje je došlo do njih kada se vest prelila sa Fejsbuka u klasične medije sa obe strane.“
Ali, i dalje ostaje nejasno šta će nasilnici sa saznanjem da postoje drugi kojih ima više nego njih. Štaviše, sva je prilika da to već odlično znaju i da upravo tu i leži koren njihove naglašene agresije.
Problem sa internet angažmanom, osim nejasno definisane ideje i cilja, javlja se i kod procene efekata akcije. Naime, i ovde je došlo do određenog brkanja pojmova, pa se procene prave metodama koje se obično koriste za evaluacije marketinških kampanja. Jednu takvu procenu napravio je i Pavlović. Prebrojavanjem postavljenih slika na Fejsbuk profilima, na određenim neutralnim uzorcima (Fejsbuk grupama neutralne konotacije, bez ideoloških, političkih i sličnih karakteristika), došao je do procene od 10.000 učesnika akcije iz Srbije, odnosno, između jednog i dva procenta ukupnog broja korisnika Fejsbuka u Srbiji. Drugi parametar koji je koristio jeste vidljivost akcije u medijima, odnosno broj objava, što je metoda koja se takođe koristi u PR-u i marketingu, ali je poznata i svakom aktivisti nevladine organizacije koji je ikada u životu pravdao sredstva dobijena od donatora, obrazlažući efekte realizovanog projekta. „Otvarate fan stranice neutralnih brendova i ličnosti iz Srbije i onda brojite koliko ima zastava na 100 ljudi“, kaže Pavlović. „Sigurno je da se moglo doći do raspodele prema profilima ljudi, na primer uđete u grupu ‘Srbi izbegli iz Knina’ i prebrojavate tamo, ali nismo imali vremena da se bavimo time, za to je već bilo potrebno imati mnogo ljudi koji bi radili na tome i neku ozbiljniju statističku metodu.“
To ostavlja prostor za raspravu na temu mogućnosti procene efekata društvenih akcija na ovaj način, jer su u ovom slučaju posredi emocionalni faktori, lična opredeljenja, razlozi i ideologije, a ne pragmatično opredeljenje za ovaj ili onaj proizvod na tržištu. Pavlović ostaje pri tome da ovakve akcije imaju smisla: „Imamo sa obe strane nekakvu kritičnu masu ljudi koji se zalažu za istu stvar, nema tu nekih nerealnih prepreka u smislu da će Amerikanci da nas bombarduju ako probamo da se pomirimo, i jednostavno može da ima efekta.“ U suštini, ništa od ovoga što Pavlović i drugi koji su podržali akciju govore nije netačno. Problem je što nije ni tačno. Teško da ima bilo kakvog načina da društvene akcije odvrate huligane od nasilja. To je posao koji treba da obavi država, kojoj su građani dali mandat da ih od nasilnika štiti. Uvezivanje srpske i hrvatske zastave, sa druge strane, podrazumeva podelu, različitost i jaz koji nekako treba premostiti. Slično poput Ivice Dačića, i podržavaoci ove akcije podrazumevaju podelu na nas i njih. Ako izuzmemo šoviniste i huligane, koje ima svako društvo (ali im ne podilazi svaka vlast), moglo bi se reći da su se oni koji bez ikakvog nacionalističkog prizvuka kritikuju ovu akciju našli u situaciji poput one u Haustorovoj pesmi ‘Šal od svile’: „Protiv volje umiješan u staru zavjeru strana, u staru zavjeru nada“. A i u toj pesmi se pominju zastave.
