Glupi tigar, naivni vuk

Ne tako davno, 1988. godine, u dalekoj Južnoj Koreji, na univerzitetu u njenom najvećem gradu Seulu osnovana je Katedra za srpskohrvatski jezik. Do tada Korejci nisu znali nijednu srpsku reč, a nije im ni bila potrebna. Ali, desilo se da su njihovi moćniji susedi počeli da prodaju svoju robu u Evropi, u velikim i razvijenim zemljama, ostavivši Korejcima neke male zemlje. Najrazvijenija među njima bila je bivša Jugoslavija, što je Korejcima bio motiv da uče jezik o kome pre toga ništa nisu znali.

Ovo nam je ispričao dr Sang Hun Kim, zaljubljenik i najveći znalac srpskih narodnih pripovedaka u Koreji, predavač na Katedri za srpskohrvatski jezik na Hankuk univerzitetu za strane studije u Seulu. Doktorsku tezu „Uporedna analiza srpskih i korejskih narodnih pripovedaka“ odbranio je na Filološkom fakultetu u Beogradu, a ovih dana Zavod za izdavanje udžbenika objaviće njegovu knjigu Korejska narodna pripovetka.

„Odlučio sam da studiram srpskohrvatski jezik zbog vašeg glumca Mikija Manojlovića. U Seulu sam gledao film Otac na službenom putu u kome on igra, dopalo mi se kako glumi i zainteresovao sam se za vaš jezik. Posle mnogo godina video sam ga u Beogradu u jednoj putničkoj agenciji, upoznao se s njim i dobio autogram.“ Pored razloga iz ove anegdote, gospodin Sang Hun navodi i zvaničan: “ Zbog perspektive. Kad sam upisivao fakultet, Jugoslavija je bila najmoćnija od istočnoevropskih zemalja. A kad sam diplomirao…“

POSLE RATOVA – SARADNJA: U vreme kad od Jugoslavije nije bilo ekonomske koristi, Koreja nije ukinula Katedru. „Znali smo da će rat prestati i da će tada vaša zemlja imati još veću potrebu za saradnjom nego što je imala do tada. I, mi smo se spremali.“ Čak je odlučeno da se poveća broj studenata, pa se, umesto po 30, od 1990. godine upisuje njih 40. Sada je Katedra u Seulu najveća katedra za srpskohrvatski jezik na svetu, ne računajući Jugoslaviju, naravno.

Doktor Sang Hun je preveo na korejski više od 50 narodnih pripovedaka iz Vukove zbirke i nada se da će ih objaviti ove godine. Pre njega niko nije prevodio našu narodnu književnost. Kaže da je od celokupne naše proze preveden po jedan roman Ive Andrića, Danila Kiša i Borislava Pekića. Kako onda studenti čitaju dela naše književnosti, kako je uče? „U programu imamo sve, od nastanka pisma do savremenih pisaca. Pričom o vašoj književnosti učimo ih jeziku. Evo, baš u ovom semestru držim časove o piscima, izabraću one koje sam ja čitao. Ne mogu da im pročitam roman za jedan semestar zato što oni slabo znaju srpski, ali mogu pesmu. Njima je primarnije da nauče reči, to se lakše radi preko pesme, a ujedno se sazna i o poeziji i autoru.“ Studenti u Seulu učiće Lazu Kostića, Đuru Jakšića, Branka Radičevića. „Ja ću im ispričati o njima sve što znam, kom periodu pripadaju, pa će preko njih saznati uopšte i o vremenu kome su pripadali“, kaže Sang Hun.

Za Lazu Kostića, čiju je poeziju analizirao u magistarskom radu, Sang Hun kaže da je „sjajan“. Prve njegove pesme čuo je od profesora Sretena Petrovića, koji je bio gost na Katedri u Seulu. „Ja sam preveo neke Kostićeve pesme na korejski, teško je zato što ima mnogo rime, ali se može. U korejskim pesmama nema rime. Najviše mi se sviđaju pesme Santa Maria dela Salute i Međ javom i med snom. Korejcima su bliski pesnici koji se izražavaju slikama.“

O bajkama, uopšte o narodnoj prozi, priča angažovanije nego dok objašnjava kako je u Seulu i kako se tamo uči srpski. Narodne pripovetke su blago. U njima se, istovremeno, nalaze i individualna i kolektivna iskustva, emocije i svest raznih naroda. Više je teorija o tome kako to da u vreme kada pismenosti nije bilo, narodi koji žive na različitim delovima sveta čuvaju priče o istim junacima i njihovim sličnim podvizima ili nevoljama. Antropološka teorija, koja je od svih najmanje kritikovana, uči da su zbog opšte zakonitosti ljudske psihe nastale istovetne pripovetke kod različitih, udaljenih naroda.

REP U LEDU: Sang Hun Kim u doktorskoj disertaciji „Uporedna analiza srpskih i korejskih narodnih pripovedaka“ ne gubi vreme pretpostavljajući šta je to što je spojilo i izmešalo priče različitih i udaljenih ljudi, pa dakle i njih same, već pokazuje tu bliskost. Navodi mnogo primera, evo samo dva.

Ono što je za Srbe vuk, za Korejce je tigar – kultna životinja. Međutim, u narodnim pripovetkama oba naroda ta poštovana životinja je predmet izrugivanja. Dokaz: korejska basna Tigar i zec i srpska Lisica i vuk. Siže prve je sledeći: tigar naišao na zeca pa hoće da ga pojede. Zec mu u zamenu za život nudi ukusniju hranu, kamene oblutke, treba samo da ih ispeče. Dok je čekao da se ispeku, zec ode da donese začine uz savet tigru da ne jede jer imaju samo deset oblutaka. Tigar, međutim, izbroji jedanaest oblutaka u vatri, onaj jedan viška halapljivo proguta i izgori utrobu tako da mesec dana nije mogao ništa da pojede. Posle nekog vremena tigar opet naiđe na zeca i opet hoće da ga pojede. Ovog puta zec mu ponudi vrapce koji će uleteti pravo u tigrovo grlo samo ako zažmuri. Tigar ode u šumu da žmuri i čeka vrapce, a zec zapali šumu i tako tigru izgori koža. Tigar i treći put naiđe na zeca, sada na reci, opet hoće da ga pojede, a zec mu u zamenu za svoj život ponudi ribe. Kaže, upecaće ih ako stavi rep u vodu, a zec će ih poterati da se zakače za njegov rep. Tigar ga posluša, a zec pobegne. Uveče se voda u reci zaledi i zarobi tigrov rep, pa ga seljani uhvate.

Vuk, u srpskoj priči, posluša savet lisice, iako ga je pre toga već dva puta nasamarila, stavi rep u vodu, voda zamrzne i rep mu se otkine. Dr Sang Hun vidi očiglednu sličnost, a u mnogim aspektima i istovetnost, srpske predstave vuka i korejske predstave tigra. „Tigar je za Korejce, baš kao i vuk za Srbe, ekvivalent njihovih predaka i zaštitnik plemena. I u Koreji i u Srbiji odnos prema tigru, odnosno vuku, je ambivalentan, kreće se u rasponu osećanja od straha do poštovanja, oni se istovremeno smatraju i zaštitnicima i neprijateljima plemena. U korejskoj narodnoj književnosti predstava o tigru kao o glupoj životinji i ista predstava o vuku u srpskoj narodnoj književnosti nisu izvorno korejske, odnosno srpske, i uvezene su sa strane“, kaže Sang Hun.

SUDBINA I PRAVDA: Pepeljuga se u Koreji zove Kongzui i Patzui i po mišljenju dr Sang Huna korejska i srpska međusobno imaju više sličnosti nego sa zapadnim varijantama bajki kao što je Cinderella. Kongzui živi sa maćehom i njenom ćerkom Patzui. Maćeha ih šalje na njivu, ćerki daje gvozdenu motiku, a Kongzui drvenu. Ispred uplakane Kongzui, povređene nejednakim maćehinim odnosom i maltretiranjem, s neba se pojavljuje crna krava i umesto nje kopa zemlju i daje joj da jede kolače. Maćeha potom vodi ćerku na zabavu svoje porodice, ostavljajući Kongzui kod kuće. Naređuje joj mnogo kućnih poslova koje je nemoguće završiti jer je lonac u kojem treba da skuva pirinač šupalj, posude u koje treba da naspe vodu takođe, itd. Uplakanoj Kongzui dolaze pomagači: krastava žaba kuva pirinač u probušenom loncu, stara zmija puni vodom šuplje posude, vrapci trebe pirinač, a svrake proso. Crna krava sleće s neba i poklanja Kongzui lepu haljinu, lepe cipele i nosiljku u kojoj će je sluge odneti na zabavu. Ona tamo gubi jednu cipelu, cipelu pronalazi jedan učen čovek i traži vlasnicu nameravajući da njome oženi. Pronalazi Kongzui i venčava se s njom. Zatim, čovek izlazi iz kuće moleći Kongzui da ne ide na kupanje. Patzui je silom odvodi i ubija gurnuvši je u jezerce. Pretvarajući se da je Kongzui, Patzui dočekuje učenog čoveka. On nalazi lep cvet u jezercetu i stavlja ga na vrata kuće. Taj cvet poigrava kada ga vidi, a kad prolazi Patzui, čupa je za kosu. Jednom prilikom, kada je učeni čovek izašao iz kuće, Patzui baca cvet u ložište. Stara susetka, koja je došla da uzme žar za vatru, nalazi u ložištu jednu crvenu kuglicu i nosi je kući. Crvena kuglica postaje lepa devojka koja moli susetku da pozove učenog čoveka na večeru. On se ljuti kada primeti loše uparene štapiće za jelo. Naposletku shvata simboliku susetkinog gesta, ubija Patzui, maćehi daje meso ubijene Patzui i ubija i nju.

U srpskoj varijanti, Pepeljugina majka se posle smrti pretvara u kravu, pomaže joj da savlada teške zadatke koje joj zadaje maćeha, isto to čine golubovi, nabavlja joj lepu haljinu za bal, Pepeljuga gubi cipelicu i na kraju se carev sin oženi njome. „Iznenađuje sličnost motiva i strukture ove dve varijante. Može se izvesti zaključak da je za zapadnjake najvažnije da pobeđuje dobro i da biva nagrađeno, a za istočnjake da zlo biva kažnjeno. Ova suptilna razlika je važna za razumevanje misaonog i emocionalnog sveta Korejaca i istočnjaka uopšte. Dok su za zapadnjake u centru pažnje individualna sudbina i težnja ka sreći, za istočnjake je to sreća kolektiva, koja se postiže pravičnim uređenjem koje se održava tako što svaki iskorak iz njega biva kažnjen“, objašnjava dr Sang Hun.

Da li bi živeo u Beogradu? „Da, svakako!“ Nada se da će Filološki fakultet osnovati katedru za korejski jezik i da će ga pozvati kao gostujućeg profesora.