Pa kaže: Dnevnik studenta medicine na putu po Južnoj Americi jeste nadahnuta mešavina lirskih zapažanja, mladalačke avanture i antiimperijalističke političke analize. Nabijen dramom i komedijom, mešavina tučnjava, zabava, napijanja, idealizma i solidarnosti s potlačenima, dovoljna da nekom drugom bude životna avantura. Susret Marksovog Kapitala s Golima u sedlu. Latinoamerički Džejms Din ili Džek Keruak, Ernesto Gevara u potrazi za Čeom, da usamljenost otkrije solidarnost. Patos na stranicama dnevnika je Čeov patos… Revolucionarni bestseler. Istina je – marksisti samo hoće malo zabave. Dnevnici otkrivaju Čeovu ljudsku stranu koju su istoričari uspešno potisnuli, ali su i odlična knjiga o putovanju po Južnoj Americi.
I tako dalje i tome slično pisalo se u svetu povodom objavljivanja Čeovog dnevnika s osmomesečnog putovanja od Buenos Ajresa do Majamija i natrag 1952, kada je imao 23 godine.
Srpsko izdanje je tipično za većinu ovdašnjih najnovijih izdavačkih poduhvata, što znači da je uzaludno kukati nad nikako ili loše lektorisanim prevodom i još banalnijim nedostatkom podataka o izdavaču originala s kog je preveden – uz engleski (?) naslov originala nisu navedeni ni izdavač ni godina izdanja, a o nepostojanju kataloških podataka da se i ne govori. Kome to ne smeta, može da uživa.
U bivšoj Jugoslaviji prevedeno je i objavljeno nekoliko knjiga Če Gevare. Sve zaslužuju čitanje iz razloga koji se od likova kakav je jedan od vođa i najpoznatija ikona kubanske revolucije (1956–1959) uopšte ne očekuju. To jest, Če je zavodljivo pismen, što važi i za njegove „teorijske“ radove tipa „Socijalizam i čovek“ ili priručnik za gerilca. Ako nešto ipak treba izdvojiti, Dnevnik motocikliste po jednostavnosti i lakoći priče najviše liči na Uspomene na kubansku revoluciju.
Beleške s putovanja na kom je – motorom, autostopom i peške – prešao dvadesetak hiljada kilometara Če je naknadno sredio, ali u Dnevniku motocikliste, kao ni u Uspomenama na kubansku revoluciju, naknadne pameti nema. Argentincima Ernestu i Albertu prenoćište i prevoz često je obezbeđivala – ponekad konfiskacijom konja od Indiosa – lokalna nacionalna garda. O uigranoj umetnosti varanja da bi se došlo do pića, hrane i kreveta piše duhovito i ironično, bez vidljivog samodopadanja.
„Čileansko vino je veoma dobro i ja sam ga smirivao u iznenađujućim količinama, pa sam se do vremena dolaska na seoski ples osećao spremnim na bilo šta. Veče je bilo veoma ugodno i mi smo nastavili sa punjenjem naših glava i stomaka vinom. Jedan od mehaničara iz garaže, jedan posebno dobar momak, zapitao me je da li bih igrao sa njegovom ženom jer on je mešao pića i nije baš za takav poduhvat. Njegova žena je bila prilično željna i očigledno raspoložena, pa sam je ja, pun čileanskog vina, uzeo za ruku da bih je odveo napolje. Poslušno me je sledila, ali je onda videla da je muž posmatra pa se predomislila. Nisam bio u stanju rezonski da razmišljam, pa smo se malo podžapali na sred podijuma za igru, i to je rezultovalo time da sam je počeo vući prema jednim od vrata na očigled svih. Pokušala je da me šutne pa je, dok sam je dalje vukao, sa treskom pala na pod. Dok smo bežali prema selu gonjeni čitavim krdom razjarenih igrača, Alberto je žalio za svim vinom koje nam je njen muž mogao kupiti.“
S istom neposrednošću opisane su posete bolnicama i selima leproznih, ravnodušnost i beznađe nekadašnjih indijanskih gospodara Kuska i Maču Pičua, bivših i sadašnjih, crnih i belih robova, sirotinjska naselja i radnička groblja oko rudnika bakra…
Možda je nevolja s čitanjem Dnevnika motocikliste to što ga je napisao Ernesto Če Gevara, već gotovo četrdeset godina mlad, lep i mrtav, a ne jedan sasvim nepoznati student medicine iz Buenos Ajresa. Najveći deo dostupnih prikaza napisan povodom ekranizacije dnevnika opterećuju predrasude i naknadna, ponekad nepodnošljivo arogantna pamet autora po kojima je Če na putovanju po Južnoj Americi u stvari budući terorista, komunista i hladnokrvni ubica odgovoran za to što se simpatična i demokratska pobuna kubanskih „barbudosa“ protiv diktature izrodila u radni logor i totalitarnu državu. Umesto da ostane Hemingvejev tropski raj za pecaroše, na primer.
Ono što je ondašnji student a ne potonji revolucionar jasno zapažao i prosto napisao o društvenoj bedi i nejednakostima ne razlikuje se od onog što bi, bilo gde na svetu, mogao da primeti Čeov današnji vršnjak. Danas, kao ni onda, ne znamo ko putuje svetom bistrog oka i s dnevnikom u džepu. Ni da li će negde naići na sagovornika koji kaže: „Svi oni, svi ti koji ne mogu da se adaptiraju – ti i ja, na primer – umreće proklinjući vlast kojoj su pomogli da se izbori, često sa enormnim žrtvama. Revolucija je bezlična, pa će uzeti njihove živote i čak koristiti sećanje na njih kao primer ili instrument za kontrolisanje mladih ljudi koji dolaze nakon njih.“
Tačno 15 godina kasnije ubijen je u selu La Higuera, u Boliviji.
