Đelem, đelem…

Prema podacima Beogradskog komiteta za ljudska prava, uprkos tome što je stepen diskriminacije u Srbiji smanjen u odnosu na prethodne godine, Romi su i dalje najdiskriminisanija manjina. Tome treba dodati i podatak da bi uskoro u Srbiji i Crnoj Gori trebalo da počne proces povratka oko 50.000 Roma, koji su za vreme ratova na našim prostorima utočište našli u zemljama zapadne Evrope i okruženja. S tim zemljama potpisani su sporazumi o readmisiji koji izbeglice obavezuju na povratak, budući da prema zakonima tih zemalja ili programima koji se odnose na brigu o izbeglicama tamo više nemaju pravo na boravak. Zbog svega toga, nemoguće je ne zapitati se kakav je odnos vlasti i građana Srbije prema Romima ako se apstrahuju brojne epizode rasističkih i nacionalističkih ispada. Tačnije, pitanje je da li se priča o toleranciji završava na bilbordima i TV spotovima ili se na tom planu preduzimaju konkretne akcije.

„NEVIDljIVI“ I GLADNI: Možda se odgovor krije već u tome da postoje razne kalkulacije kada je reč o broju Roma na teritoriji naše zemlje. Željko Jovanović, romski aktivista zaposlen u međunarodnoj nevladinoj organizaciji Christian Relief Service (CRS), kaže da je broj Roma u Srbiji vrlo problematično pitanje. „Koga god da pitate, prvo će vam reći da popis nije dobro urađen i da sigurno ima bar tri puta više Roma. U popisu iz 1991. godine pominje se broj od oko 140.000. To je katastrofa, a čini mi se da ni poslednji popis nije bolji“, kaže Jovanović. Zanimljivi su i podaci o broju romskih interno raseljenih lica sa Kosova i Metohije. Prema izveštaju UNHCR-a iz novembra 1999, Kosovo je do juna iste godine napustilo između 40.000 i 50.000 Roma. Međutim, u izveštaju iste organizacije iz aprila 2000. godine pominje se broj od oko 20.000 Roma sa statusom interno raseljenih lica. Sa tim se slaže i popis interno raseljenih iz 2000. koji je u saradnji sa UNHCR-om uradio Komesarijat za izbeglice Republike Srbije, po kome je tačan broj raseljenih 19.551. Dodatnu konfuziju unose podaci koje je dala Komisija za proučavanje života i običaja Roma pri SANU. Po ovim procenama, pre NATO bombardovanja, na Kosovu i Metohiji živelo je oko 137.000 Roma, od čega je samo petnaest ili dvadeset procenata ostalo na Kosovu. Ovakav brojčani jaz opravdava se time što je velik broj raseljenih Roma neprijavljen, a samim tim i „nevidljiv“, što između ostalog uzrokuje i neprimanje bilo kakve humanitarne pomoći. Prema rečima Dejana Keserovića, pomoćnika republičkog komesara za izbeglice, Romi su kroz istoriju bili skloni prihvatanju imena iz sredina u kojima žive. „Rom tako može imati srpsko, albansko ili bošnjačko ime i prezime, tako da se prilikom popisa na taj način ne može utvrditi nečija etnička pripadnost“, kaže Keserović.

DEFINICIJA POJMA: Što se tiče odnosa republičke i savezne vlasti prema romskoj manjini, evidentno je da postoji napredak u odnosu na prethodni režim. Recimo da po Ustavu SRJ, kao ni po starom zakonu o nacionalnim manjinama, (novi je usvojen prošle godine), Romi nisu priznavani kao nacionalna manjina, a da pri tom sam Ustav nije sadržavao elemente uz pomoć kojih bi se došlo do odgovarajuće pravne definicije pojma nacionalne manjine. Ovakav slučaj može se svrstati u sistematsku diskriminaciju, što je jedan od njena dva pojavna oblika. Drugi se odnosi na diskriminaciju od strane pojedinaca, dakle ono sa čime se mnogi svakodnevno susreću. Željko Jovanović smatra da je, kada se uporede ova i prethodna vlast, pomak uočljiv. Ipak, po njemu, resorna ministarstva morala bi da budu znatno brža i efikasnija kada je reč o, kako kaže, socijalnoj integraciji Roma. „Ono čime ja nisam zadovoljan je sporost procesa osnivanja nacionalnog veća Roma. Sad, tu postoje i određeni problemi unutar romske zajednice, ali, generalno, Ministarstvo za etničke manjine moralo bi da bude mnogo brže jer je fokusirano na međuetničke odnose, tako da saradnja Ministarstva i manjinskih grupa mora da bude znatno bolja.“

Početkom ove godine beogradska vlada donela je odluku o rešavanju problema divljih nehigijenskih naselja kojih u Beogradu ima više od stotinu i u kojima većinu stanovništva čine Romi. Urbanistički zavod Beograda uradio je akt kojim je predviđena izgradnja oko šezdeset takozvanih socijalnih naselja namenjenih onima koji trenutno žive po divljim naseljima. Ubrzo su određene i prve lokacije za izgradnju i, uopšte, sve je išlo lepo i po planu, dok krajem januara jedna od njih nije dospela u žižu javnosti.

KUĆA OD KARTONA: Reč je o naselju Kamendin, u mesnoj zajednici Zemun Polje. Tamo su se stanovnici pobunili zbog navodnog doseljavanja 127 romskih porodica na ovu lokaciju. O tome je bilo mnogo reči u medijima, ali nije zgoreg ponoviti. „Pozitivni nacionalisti“, kako su se predstavili, osnovali su krizni štab, odabrali predsednika i rešili da „pritisnu“ gradske i opštinske vlasti da im obezbede neophodnije stvari nego što je uređenje nehigijenskog naselja. U pismu upućenom nadležnima između ostalog navode i igralište, park, klupe za odmor, bazen za kupanje, ali i ambulantu, policijsku stanicu, kao i „mesnu zajednicu po volji građana, a ne naturenu političkom voljom opštinskih moćnika“. Kao još jedan argument navode i to da su im pale cene nekretnina otkako je krenula priča o izgradnji socijalnog naselja. Predsednik Kriznog štaba stanovnika Zemun Polja Dragan Radusinović kaže da je ranije kvadratni metar stambenog prostora u Zemun Polju koštao oko pet stotina eura, da bi sada pao za oko trideset procenata. Ova njegova tvrdnja baš se i ne slaže sa onim što se može videti u oglasima, a na to se nadovezuju i reči gradonačelnice Beograda Radmile Hrustanović upućene stanovnicima Zemun Polja na sastanku održanom polovinom februara u prostorijama njihove mesne zajednice. Ona je tada rekla da je najlogičnije da cena nekretnina poraste, nakon što se ukloni ruglo kakvo je nehigijensko naselje.

Na pitanje otkud im informacija o doseljavanju romskih porodica, Radusinović kaže da su čuli na sastanku Saveta mesne zajednice, čiji je on smenjeni predsednik. U martu ove godine, Zemunpoljci su odlučili da radikalizuju svoj protest tako što će prestati da šalju decu u školu. Uvođenje vanrednog stanja omelo ih je u protestu, tako da se ne zna da li bi zaista primenili ono što su smislili u slučaju da ne nađu nikakav kompromis. Kako jedan od njih reče u razgovoru za „Vreme“: „Ako ne nađemo kompromis, oni nek grade preko dana, mi ćemo noću da rušimo.“

RED ZA KUPATILO: S druge strane, gradski čelnici odlučno negiraju da će u Zemun Polje iko biti doseljen. S obzirom na to da većinu od 60.000 ljudi koji žive po beogradskim divljim naseljima čine Romi, protest u Zemun Polju se uglavnom tumači kao još jedan nacionalistički ispad. Prema rečima Nenada Bogdanovića, predsednika Izvršnog odbora Skupštine grada Beograda, ovakvi problemi su bili očekivani. Ipak, on u razgovoru za „Vreme“ nije želeo da otkrije druge lokacije koje su planirane za projekat socijalnog stanovanja, upravo iz straha od novih protesta. Bogdanović još jednom naglašava da u Zemun Polju niko neće biti naseljen, već je želja gradskih vlasti da se jednom zauvek reši problem nehigijenskih naselja, koja postoje u svih šesnaest beogradskih opština. Prema projektu socijalnog stanovanja, naselja poput onog čija se izgradnja planira u Kamendinu, biće izgrađena u svim opštinama, izuzev tri centralne: Vračar, Savski venac i Stari grad. Bogdanović kaže da je ceo projekat urađen u skladu sa evropskim standardima. Ipak, to ne znači da će stanovi biti naročito luksuzni i komforni. Naime, objekti u kojima će živeti stanovnici divljih naselja biće takvi da će na tri-četiri stana dolaziti jedno kupatilo, a postojaće i dvorišne česme. Komentarišući ovaj projekat gradskih vlasti, Željko Jovanović kaže da je to zaista dobro rešenje. „Ne znam kako će se u praksi pokazati ideja da više porodica koristi jedno kupatilo, ali u svakom slučaju to je znatno bolje kada je reč o kvalitetu života.“ Međutim, ono što je prema Jovanoviću od suštinskog značaja jeste šta će vlast i međunarodne organizacije uraditi za ove ljude kada se oni presele u novoizgrađene stanove: „Potrebni su određeni socijalni programi podrške. Ljudi su navikli da žive jednim načinom života, bilo da je on deo romske tradicije ili posledica siromaštva i drugih problema unutar romske zajednice ili njenog okruženja. Kada je neko navikao da živi u kući od kartona, pa dođe da živi u stanu, nailazi na jednu veliku životnu prekretnicu, javlja se određeni animozitet prema tome. Zato su programi podrške od presudnog značaja.“ Osvrćući se na moguću zamerku da celokupan projekat socijalnog stanovanja pomalo podseća na stvaranje svojevrsnih geta, Jovanović kaže da ne sumnja u dobre namere onih koji rade na projektu i dodaje da bi možda bilo bolje da Romi i neromsko stanovništvo žive zajedno. „Getoizacija je teška reč, ali to bi mogao da bude negativan efekat ovog projekta, ako nakon useljenja izostane pomoć u smislu obrazovanja, zapošljavanja i zaštite ljudskih prava, kako bi ti ljudi uspeli da razviju mehanizme preživljavanja u novoj sredini.“

ŠKOLA I POSAO: Upravo je nedostatak obrazovanja jedna od najvećih prepreka za socijalnu integraciju. Prema poslednjem popisu interno raseljenih lica sa Kosova, od 19.551 registrovanog Roma 10.608 je bez ikakve škole, dok fakultetsku diplomu ima svega devetnaest. Različita istraživanja obrazovanja Roma pokazuju da su večernje škole i kursevi na kojima se ljudi osposobljavaju za bavljenje raznim zanatima povoljni za srednju generaciju. Reč je o ljudima kojima bi povratak redovnom školovanju samo oduzeo vreme koje posvećuju tome da zarade novac za preživljavanje. Brzi zanatski kursevi pokazuju se kao mnogo bolji, pogotovu ako se ima u vidu da se odnose na zanimanja koja su tražena na tržištu rada. Međutim, postoji i druga strana medalje jer, kako u razgovoru za „Vreme“ reče Jovanović, posla ipak nema dovoljno ni za sve koji su školovani, a kamoli za nisko kvalifikovanu radnu snagu.

Što se tiče uobičajene slike koja postoji o Romima, po kojoj se za njih uglavnom vezuju beda, kuće od kartona, loše higijenske navike i, generalno, socijalna neprilagođenost, Jovanović smatra da ta slika jeste realna ako se imaju u vidu Romi u nehigijenskim naseljima: „Ali, ako pogledate mlade ljude koji završavaju fakultete, stvara se bolji utisak.“ Međutim, kada je reč o obrazovanim Romima, među njima postoji tendencija da se odriču svog romskog porekla, na popisima stanovništva izjašnjavaju se kao pripadnici srpske nacionalnosti, a mnogi među njima ne govore ili ne znaju romski jezik. Nesumnjivo je da je jedan od glavnih uzroka ove pojave svakako i odnos sredine prema pripadnicima romske manjine.

Da bi socijalna integracija Roma u Srbiji zaista uspela, neophodan je velik trud svih faktora koji u tome učestvuju, kako vlasti tako i romskih organizacija, ali čini se da je najpotrebnije razumevanje, možda čak i osvešćivanje onih koji čine većinu stanovništva Srbije. Ili, kako kaže Željko Jovanović: „Integracija nije važna samo za razvoj romske zajednice, već i za društvo u celini. Kao što Romi mogu puno da nauče od Srba, isto toliko mogu i Srbi od Roma, pogotovu kada je reč o mehanizmima preživljavanja.“