Pusti neka pričaju

Negde na pola puta između Ljubljane i mora, oblaci se razilaze i novembarsko sunce osvetljava sve nijanse zelene, žute i crvene u slovenačkoj verziji Indian Summera. Pisac Aleksandar Gatalica je za volanom automobila, ali mi istovremeno priča kako teku njegovi prvi dani na mestu savetnika za kulturu Ambasade Srbije u Ljubljani. Seća se vremena kada je sa bratom, sestrom, majkom i ocem železničarom vozom preko Ljubljane išao na letovanje u Rovinj. Nisu iskakali iz voza i bacali kofere kroz prozor u stanici Kanfanar kao studenti opisani u knjizi Miše Jovanovića Stari Rovinju, zbogom, o čemu sam pisao na ovom mestu pre dva meseca. Išli bi do Pule, doručkovali u parku i čekali autobus za Rovinj.

Danas gotovo niko ne ide vozom na letovanje u Istru, novi hrvatski i slovenački auto-putevi i aerodromi na otoku Krku, u Puli i Portorožu dovoljni su da transportuju sve koji žele da odmor provedu u turistički najrazvijenijem regionu nekad zajedničke države. Prolazimo skretanje za Trst, nešto kasnije i za Kopar i kroz “tunel” stoletnih četinara ulazimo u Piran.

foto: robert čoban

ŠKOLA IDEJA

Na piranskoj rivi, na dva metara visokom bedemu postavljen je spomenik: stilizovana maketa Pirana od knjiga, olovaka, lenjira. Ovo idejno rešenje Slaviše Savića a delo vajara Milana Stošića je bronzano sećanje na “balkanskog kralja marketinga” Dragana Sakana. Ovako koncipiran spomenik simbolizuje Sakanov moto “Ideje su svuda oko nas”, ali i poštovanje i inspiraciju između njega i Pirana, u kome je postojala njegova škola ideja “Ideas Campus” u kojoj je okupljao najveće kreativce svog vremena.

Ostavili smo auto na parkingu između Hotela “Piran” i Partizanske ulice i uputili se ka Gradskoj kući. Krilati lav Svetog Marka svedoči da je ovim gradom više od pet vekova (ah, tih pet vekova!) vladala Venecija. Potom je, izuzev kratke francuske vlasti, Piran bio pod Austrijom. Za vreme te francuske vlasti u njegovoj blizini se odigrala pomorska bitka između engleskih i francuskih ratnih brodova – Bitka kod Pirana, koja se završila Napoleonovim porazom. Između dva svetska rata Piran je bio deo Kraljevine Italije, a od 1947. do 1954. u sastavu Zone B u spornom pojasu između Italije i Jugoslavije. “Zona A, zona B, biće naše obadve”, pevalo se na mitinzima širom Jugoslavije i na kraju je Zona A sa Trstom postala deo Italije, a Zona B u kojoj je bio i Piran – FNR Jugoslavije. Od 1991. Piran je deo nezavisne Republike Slovenije a na balkonu pomenute Gradske kuće pored lava Svetog Marka vise četiri zastave: Pirana, EU, Slovenije i Italije.

Stavljamo maske i ulazimo u Gradsku kuću, portir nam traži kovid propusnice i nakon par minuta evo nas u kancelariji Đenija Zadkovića, gradonačelnika Pirana. Priča nam kako je JNA služio u Kosovskoj Mitrovici, a pre dve godine bio je u zvaničnoj poseti Beogradu kada ga je primio gradonačelnik Zoran Radojičić.
Opština Piran je, u saradnji sa sve tri primorske slovenačke opštine, Kopar, Izola i Ankaran, kandidat za Evropsku prestonicu kulture 2025. Razgovaramo o potencijalnoj saradnji na promociji Pirana u Srbiji i gradonačelnik nam kaže kako 40 odsto novca od boravišnih taksi grad uplaćuje lokalnom udruženju hotelijera koje tada donosi odluke koji će projekat da podrži. Ovakav čin “spuštanja novčanih tokova” iz ruku političara u ruke privrednika je prilično neuobičajen za gradove južno od Zidanog Mosta.

U Svečanoj sali Gradske kuće nalazi se gigantsko platno Marija sa detetom i znamenjima Pirana venecijanskog slikara Domenika Tintoreta. Dok odlazimo, u hodniku mi je za oko zapala galerija fotografija nekadašnjih gradonačelnika Pirana. Poslednji u nizu je Peter Bosman, “prvi crni gradonačelnik u Istočnoj Evropi” i “Piranski Obama”, kako su ga prozvali svetski mediji kada je 2010. izabran na tu funkciju. Bio je gradonačelnik u dva mandata od 2010. do 2018. Peter je u Jugoslaviju stigao krajem sedamdesetih godina nakon što je vojska preuzela vlast u njegovoj rodnoj Gani. “Sudbina je htela da posle pet godina, kada je trebalo da se vratimo u Ganu, moji pacijenti u Piranu napišu peticiju kojom su insistirali da ostanem. Zvali su me Crni Anđeo”, ispričao je Bosman.

ZALIV KEMPINSKI

Izlazimo iz Gradske kuće i sedamo na terasu jednog od kafea na Tartinijevom trgu nazvanom po mletačkom kompozitoru i violinisti rođenom u ovom gradu. Osim Gradske kuće, na trgu ima još nekoliko zanimljivih zgrada: najstarija je Tartinijeva rodna kuća građena u gotičkom stilu u kojoj se sad nalazi muzej, tu su zatim Crkva Sv. Petra i Venecijanska kuća, koju je prema legendi bogati mletački trgovac sagradio za svoju znatno mlađu ljubavnicu. Na njenoj fasadi je reljef sa natpisom Lassa pur dir (Pusti neka pričaju!). Na Tartinijevom trgu je Loggia, gde su nekad održavani sastanci najbogatijih stanovnika grada, a sada je u njoj umetnička galerija, jedna od atrakcija Pirana. Gatalica mi objašnjava da je trg nekada bio luka, ali je voda, kao u Veneciji, nagrizala temelje okolnih kuća pa su odlučili da marinu napune kamenom i zemljom i na njenom mestu naprave gradski skver, a luku pomere stotinak metara dalje, ka moru.

Posle kafe odlazim u prodavnicu “Piranske soline” sa različitim proizvodima koji sadrže čuvenu piranu so. Odlučujem se za “slanu čokoladu”. Vreme je ručka i polako krećemo ka Prešernovom nabrežju, ulici uz samu obalu na kojoj su se načičkali riblji restorani. Gatalica preporučuje provereni – “Tri udovice”. Punjene lignje u paru sa prženim lignjama zalivene domaćom malvazijom, pripremile su nas za odlazak na sledeći sastanak do susednog Portoroža.

foto: robert čoban

Dok prolazimo kolima pored luke, uočavam mnoštvo malih crnih zastava na ribarskim brodićima. Moj saputnik mi objašnjava da je reč o simbolu protesta lokalnih ribara pošto se godinama unazad suočavaju sa brojnim problemima koje im prave hrvatske obalne straže. Reč je, naime, o još uvek nerešenom slovenačko-hrvatskom pograničnom sporu o delu vodene površine koju Slovenci zovu Piranski zaliv, a Hrvati – Savudrijska vala. Neko duhovit je smislio novi naziv – Zaliv Kempinski, pošto se sa obe njegove strane nalaze hoteli iz ovog čuvenog lanca: Kempinski Palace u Portorožu u Sloveniji i Kempinski Adriatic Istria u Savudriji u Hrvatskoj. Oba u vlasništu MK grupe srpskog biznismena Miodraga Kostića. Kempinski Palace Hotel u Portorožu, zaštitni znak slovenačke obale, otvoren je 1908, u vreme zlatnog doba vladavine Habzburga ovim krajevima. Sagradio ga je austrijski arhitekta Johan Eustahio. Na kraju letnje sezone 1990. hotel je zatvoren i zbog ratnih dešavanja narednih 18 godina bio je pod ključem. Nakon potpisivanja licence sa međunarodnim lancem Kempinski i renoviranja vrednog 70 miliona evra, hotel je ponovo otvoren oktobra 2008.

Šest kilometara južno od Portoroža, pored sela Sečovlje i na svega 300 metara od hrvatske granice, nalazi se najmanji od tri slovenačka aerodroma. Pista je dugačka 1205 metara i na njega trenutno sleću manje letelice, sportski avioni, privatni džetovi i ATR-ovi. Postoje planovi da se pista produži za još 400 metara kako bi na njega mogao da sleti i boing 757. Međutim, problem predstavljaju poljoprivrednici kojima bi to ugrozilo posede na granici sa aerodromom, pa se lokalne vlasti ustežu da naruše ekološku ravnotežu i mir goveda i koza što pasu na pašnjacima pored piste. Pokušavam da zamislim kako bi se ovakav problem razrešio u nekim drugim zemljama regiona.

Nakon sastanka u Portorožu, naš auto klizi savršeno održavanim auto-putem ka oblačnoj Ljubljani, skretanje za Trst nam ostaje sa leve strane. Zona A i Zona B ponovo su zajedno u ujedinjenoj Evropi i nama “južno od Zidanog Mosta” ostaje da mislimo o tome do sledeće propuštene prilike.