Čedomir Jovanović,
„današnji potpredsednik srpske vlade detinjstvo je proveo među novobeogradskim soliterima. Kaže da je u formiranju njegovog karaktera bilo presudno odrastanje upravo u tom delu grada koji za njega ima lepotu, boju i ukus slobode:
‘Tih kasnih sedamdesetih i ranih osamdesetih otkrivali smo svet. Sećam se da smo sedam dana iščekivali spot Led Cepelina koji je bio najavljen za prikazivanje na državnoj televiziji, da bi na kraju emitovanje bilo odloženo zbog pogibije Džemala Bijedića. Tada je, uprkos žalosti, drug Džemo bio najomraženija ličnost među nama u Novom Beogradu’.“
(„Blic“ prenosi tekst iz „Glorije“)
Mihailo Marković,
filozof i ideolog, ovoga puta govori o ljubavi, sticanju i opasnostima:
„Neki skromni nivo materijalnog bogatstva preduslov je bogatog, raznovrsnog, sadržajnog života. Problem je međutim što nagon za posedovanjem vuče čoveka daleko izvan onog materijalnog nivoa koji već omogućava bogatstvo ljudskih potreba. Usled odsustva pažnje, ljubavi i vaspitanja koje bi razvilo potrebu za stvaranjem i otkrilo talente kojima mlado biće raspolaže, neke osobe razvijaju žudnju za vlašću i neograničenim materijalnim bogatstvima. Sva njihova čula svode se na jedno – čulo posedovanja. Mora se posedovati predmet da bi se u njemu uživalo, mora se posedovati žena da bi se mogla voletu – u ličnu svojinu se pretvaraju deca, prijatelji, institucije i političke organizacije…
Setite se i građanina Kejna. Uz njegovu sposobnost i potrebu da stiče novac, ušla je i nesposobnost da uživa u bilo kakvom ljudskom odnosu.
(…)
Izbor suprotan ovome je život bogat raznovrsnim potrebama, koji zahteva minimum materijalnih dobara. Najbolje stvari u životu – prirodne lepote, stvaralaštvo, ljubav, prijateljstvo, igra – ili su besplatne ili su ostvarljive na već dostignutom nivou materijalnog razvoja.“
(„Srpske novine Ogledalo“)
Vladan Batić,
ministar pravde i predsednik DHSS, o dolasku na sednicu Skupštine SCG: „Možemo u to zdanje doći da popijemo kafu, a možda ćemo izaći za govornicu i da kažemo da treba zabiti poslednji ekser na mrtvački sanduk zvani SCG.“
(„Večernje novosti“)
Aleksandar Vlahović,
ministar za privredu i privatizaciju, o eventualnoj promeni koncepta privatizacije preduzeća: „Treba biti prilično politički hrabar, da ne kažem glup, pa menjati sadašnji koncept privatizacije koji je najuspešniji u poređenju sa drugim zemljama u tranziciji.“
(„Blic“)
Momo Kapor,
književnik i patriota, promenio je pogled na život:
„Ratovi koji su se vodili ovde učinili su me mnogo boljim nego što sam bio. U stvari, prilično me je sramota Mome Kapora iz sedamdesetih, svih onih hotela po otmenim mestima gde sam bio u belim pantalonama, svih susreta, tv-emisija, pričanja o sebi, baš kao što je i ovaj razgovor.“
(„Internacional“)
Siniša Kovačević,
dramski pisac, o aktuelnoj vlasti:
„Milošević je od opšteg odobravanja i obožavanja, i osamdesetprocentne podrške do potpune omraze potrošio između pet i sedam godina. Tada je nastupilo strašno narodno razočaranje, potpuni moralni i nacionalni kolaps. DOS je to uspeo za samo tri godine“.
(„Ekspres“)
Filip Zarubica,
otac Milana Zarubice, optuženog za neovlašćenu proizvodnju i stavljanje u promet opojnih droga, na pitanje sudije Specijalnog suda da li je lično pomagao sinu prilikom proizvodnje droge, rekao je:
„Pomagao sam sinu, ali ne za ono za šta me optužuju. Pomoć sam mu pružao prilikom investicionih ulaganja. Netačno je i da sam ja odlazio u pogone gde se proizvodi droga. Ja sam bolestan i ne smem da se zadržavam u prostorijama sa hemikalijama. Znao sam da se Milan bavi proizvodnjom lekova, ja sam ih koristio.“
(„Ekspres“)
Darko Miličić,
zvezda NBA lige, na pitanje kakve su Amerikanke, kaže:
„Predebele. To je zbog toga što nema trotoara, pa ljudi ne izlaze iz kola. Prilično su navalentne. Kada sam stigao u Ameriku, imao sam posebne časove kako da se odbranim od obožavateljki, jer nekada mogu da budu jako neprijatne. Po nekoliko meseci se spremaju da osvoje sportistu. Na sve cake imaju odgovore.“
(„Ljubav“)
Dragana Mirković,
pevačica, na pitanje šta je od supruga dobila na poklon kada je rodila kćerku Manuelu: „Kada se Manuela rodila, poklon je bio nakit. Toni je mislio da to nekako ide uz devojčicu, pošto je uz dečaka išao auto. Dobila sam ogrlicu, prsten i minđuše. Ne bih želela da se neka devojka oseti manje vrednom od mene, ukoliko, recimo, nije dobila tako skupocen poklon.“
(„Ljubav“)
Aljoša Vučković,
glumac, govori o današnjoj omladini:
„Oni su jadni i nesrećni zato što ne znaju da sve to što rade, rade uz dozvolu onih koji im ne žele dobro. Izlaženje u jedanaest sati uveče čisto je pomodarstvo, i ne vidim šta je tu dobro. Nigde u svetu toga nema. Tamo su posle deset uveče na ulici prostitutke, dileri droge, ljudi van zakona, prijatelji noći. Ovde su nam ispričali priču kako je to normalno. Silikoni i goli stomaci su u trendu, a jajnici? Šta kasnije, kada dođe biološka potreba žene da postanu majke? To je kao nečija zla namera, jer niko njima posle neće moći da pomogne. Oni su izgubljena generacija, polovina od njih nema budućnost. Imaju problem identiteta, nepismeni su, ne znaju da se izražavaju. Nisu oni krivi, neko je to negde ispustio, zarad svojih političkih ambicija.“
(„Ljubav“)
Žikica Milosavljević,
rukometaš, o početku veze sa suprugom Svetlanom:
„Kao kod većine parova, na početku veze stvorila se hemijska reakcija između nas i bilo je puno seksa. Kasnije smo provodili dosta vremena u njenom stanu, pa se postepeno razvijala fina komunikacija među nama“.
(„Ljubav“)
Stanko Petrović,
sudski pozivar iz Rabova, o prirodi svog zanimanja:
„Retko ko dođe u kancelariju po svoj poziv. Nosim im na kapiju, tako je odvajkada. Dođem, pozovem ili pozvonim i čekam. Ima jedno tridesetak porodica koje ni za živu glavu neće da otvore kapiju. Beže od poziva kao da je gubav. Vidim ja, pomera se zavesa, znači videli su me, ali neće da izađu da uzmu njihovo. Onda ja, po propisu, ostavim poziv na kapiju ili vratim i napišem ‘odbio da primi’, pa nek’ se posle češka koliko mu volja. Opet, svako ko me vidi da mu prilazim pomisli odmah da imam nešto u tašni i za njega, a ja ponekad samo hoću da popričam sa ljudima. Da pitam za zdravlje, ništa više, ali se neki sklanjaju od mene čim me vide. Onima kojima ponudim poziv, obično sudski, odbijaju da ga potpišu. Nikog ne molim. Nekada se sklonim kapiju-dve sa strane da me ne vide i sačekam ih da izađu, moraju jednom napustiti dvorište, pa im ponudim poziv ili ih dočekam kad dođu sredom na pijac u Rabovo. Tad već ne mogu da pobegnu lako… Najteže mi je kada nosim poziv za sud ili vojsku, pa me pojure seoski psi ‘slučajno’ pušteni s lanca. Trčim koliko me noge nose, a jedan me je skoro stigao i tako ujeo da sam morao na bolovanje.“
(„Glas javnosti“)
Dragan Papić,
umetnik, na pitanje zašto su muškarci jaki a žene lepe:
„Žene su lepe da bi muškarci sa njima pričali.“
(„Blic news“)
Aleksandar Petrović,
frontmen grupe Orthodox Celts, na pitanje čime bi se bavio da nije muzičar: „Verovatno pisanjem. Međutim, kao mali želeo sam da postanem đubretar. Za mene je tada bio događaj dana kada kroz moju ulicu prođu đubretarska kola sa velikim bubnjem marke ‘kuke’, ali od toga ništa.“
(„Blic news“)
Toni Montano,
estradni radnik sada u ulozi novinara, sagovornik mu je Zoran Lesendrić Kiki, muzičar o kome kaže:
„Moram da priznam dragi čitaoci, da je Kiki neviđena faca. Korektan, precizan, ažuran, tačno u minut je došao na zakazan intervju. Pristojno i skromno nas je zamolio da požurimo sa pitanjima, jer je imao neke neodložne obaveze. Toj simpatičnoj faci i njušci smo izašli u susret.“
Toni: „Internet ili golub pismonoša? Kompjuter ili guščije pero i mastilo?“
Kiki: „Naravno golub pismonoša. Jeftiniji je, a može i čorbica da se napravi od njega. S obzirom da mrzim tranziciju glasam za guščije pero i mastilo. Nešto se ne sećam da je Šekspir koristio kompjuter.“
Toni: „Da li si republikanac ili monarhista?“
Kiki: „Ja sam srpski republikanac, ali cenim i poštujem pokojnu kraljicu majku Viktoriju. Elizabetu prezirem jer nije uspela da odgoji i vaspita svog sina Čarlsa kako treba.“
(„Srpske novine Ogledalo“)
