Tomo Zorić,
portparol Republičkog tužilaštva, na otvaranju sezone u Vili „Jelena“, koja je u vlasništvu Bogoljuba Karića, upoznao se sa pevačicom Anom Nikolić, a dan kasnije zajedničke fotografije postavio na svoj Fejsbuk profil. Na pitanje, šta ga je na to navelo kaže:
„Nisam uradio ništa loše, ništa nisam ukrao i nemam čega da se stidim. Pogledao sam u pevačicu u koju bi pogledalo 99 odsto muškaraca i dobar deo žena. Što reče moj prijatelj Đorđe Mišić iz Ministarstva infrastrukture: ‘Tomo, mogu samo da te mrze! Pogledao si, odoleo, čvrst si kao grad Smederevo!!! Ti si primer kako svaki porodični čovek treba da se ponaša i odreaguje u „kriznim“ situacijama… Znači, ekspert si za krizni PR.’“
(„Blic puls“)
Predrag Azdejković,
LGBT aktivista i predsednik GLIC-a, na novinarsko pitanje
„kojeg od domaćih političara bi voleo da skine, ali ne sa vlasti, kaže:
„Problem sa našim političarima je što nimalo nisu zgodni! I da ih skineš, od stomaka ništa ne možeš da vidiš. Ali, ako moram već da biram, onda Oliver Dulić, jer sam čuo glasine da ima ‘veliki klip kukuruza’, pa da proverim glasine.“
(„Blic“)
Goran Knežević,
član Predsedništva Srpske napredne stranke, bivši gradonačelnik Zrenjanina i funkcioner Demokratske stranke, na pitanje šta misli o Borisu Tadiću, kaže:
„Da odelo ne čini čoveka, a on se lepo oblači.“
(„Alo“)
Svetozar Vujačić,
advokat Radovana Karadžića, kaže da je njegov branjenik proslavio 66. rođendan:
„Radovan je vegetarijanac, ali uvek počasti svoje kolege za rođendan. Počastio ih je pečenim prasencetom! Tako se valja u Hagu, jer to svi pritvorenici rade. Pečenje je glavna poslastica i za svaki rođendan i slavu Vojislava Šešelja, s kojim se Karadžić najčešće druži u Sheveningenu. Nije to neko slavlje, čisto da se obeleži. Za slavu je već druga priča, jer je on veliki vernik. Pritvorenici imaju pravo da slave rođendane, krsne slave, Božić, Novu godinu. Spreme svečani ručak, ali, naravno, bez alkohola. To im je zabranjeno. Dobije neku konzervu sardine iz kantine. Pa šta će drugo, nemaju oni para. To je čisto radi pažnje, tako se našale.“
(„Kurir“)
Vuk Jeremić,
ministar spoljnih poslova, otkriva kako je njegov odlazak na utakmicu Crvena zvezda – Dinamo 1991. godine u Zagrebu promenio njegov život i doveo do ovako uspešne diplomatske karijere:
„To je jedan od prelomnih momenata u mom životu. Kad su roditelji, koji su živeli u inostranstvu, čuli da sam bio u Zagrebu, bio sam primoran da im se priključim u Engleskoj. Ali, ne verujem da bih studirao na Kembridžu, a posle toga na Harvardu, da se nisam tada odselio. Mnogo sam patio što sam otišao iz Beograda, i zbog prijatelja i zato što više nisam mogao da idem na Zvezdine utakmice.“
Sada, posle svega veruje u budućnost:
„Zvezda i Srbija su, po mom mišljenju, dva veoma bliska i povezana pojma, i u neku ruku dele sudbinu. Pošto sam ja optimista i nadam se da Srbiju čekaju bolji dani, to važi i za Zvezdu. Kad se vratimo kao država, kao narod, na mesto koje nam pripada, nakon godina golgote, apsolutno sam siguran da će renesansu Srbije pratiti i renesansa Zvezde.“
Kakav je bio ranije:
„Ranije sam principijelno navijao za svakoga ko igra protiv Partizana, uključujući i Fljamurtari. Sada sam omekšao, možda i sazreo, kako god da se to zove, i kad Partizan igra sa strancima, navijam za njega. Vlade Divac mi je prijatelj, a bio je šokiran kad sam mu rekao: Vlade, ti si zaslužan Srbin, ali ja moram da ti priznam, kao prijatelju, da sam navijao za Jugoplastiku protiv vas!“
(„Zvezda Srbija“)
Dara Bubamara,
pevačica, otkriva kako funkcioniše svet u kome se ona kreće:
„Svi pevači koji dosta rade, a malo je takvih, mnogo ulažu u svoju karijeru. Među njima sam i ja, jer publika to očekuje od mene, a na kraju to mi se i isplati. Moram da imam dobru pesmu, dobar spot, dobru tašnu, dobre cipele, jer sam navikla publiku na to. Da nemam budžet za to ne bih se bavila muzikom.“
Kako prolaze oni koji joj se zamere:
„Ja sam poštena i kad sa nekim završim saradnju, to znači da on nije bio korektan. Ja nastavim da radim, a taj neko propadne. Uvek je bilo tako.“
Da li je Dara dobar uzor mladima:
„Totalno sam strejt, ne pijem, ne pušim, ne drogiram se… Živim kao vojnik i volim takav život. Zbog toga jesam dobar uzor. Ipak, nekada je potrebno malo se opustiti, popiti čašu vina, izaći, izduvati se… Moj način život je možda previše strog.“
(„Ilustrovana politika“)
Marko Stojanović,
glumac, pantomimičar, „koji već godinama ljudima koji vode državu drži časove i vežbe neverbalne komunikacije“, dobio je priliku da komentariše mimiku predsednika Srbije:
„Tadić mi izgleda kao da mu je svega dosta. U javnim nastupima deluje rastrzano, kao da mnogo ljudi od njega očekuje potpuno različite stvari. Manekensko lice predsednika, u poslednje vreme često napeto i zgrčeno, dokaz je tenzije i pritiska, koje Tadić trpi sa različitih strana. Posmatrač stiče utisak kao da će svakog časa da prsne, digne ruke i kaže: ‘Dogovorite se šta treba da kažem’. Svi ozbiljni političari u svetu, a naročito predsednici, imaju timove ljudi za imidž i brinu se da ovakvi ‘emotivni istupi’ ne budu česti.
Pored glasa, dikcije i samopouzdanja, može se donekle naučiti i lice da se kontroliše. Mišići se treniraju kao u bilo kom sportu, međutim, postoji jedan deo mikromišića na koje se ne može uticati. Kao ni na pogled. Možete naučiti da pogled učinite autoritativnijim, da naučite da izdržite tuđi pogled ili da ga duže vreme značajno usmerite na sagovornika. Ali, same emocije teško se mogu sakriti.“
Sandra Jovanović,
psiholog, „koja je u više navrata držala radionice iz neverbalne komunikacije“, takođe se bavi predsednikovim licem:
„Gestikulacija i mimika su često iskrenije, jer pokazuju i potisnuta osećanja. Ukoliko neko stalno skreće pogled ulevo, ima nervozne pokrete ili trzaje lica, očigledno je da mu je neprijatno. To može da bude dokaz i da ne veruje u ono što priča ili da bi želeo da kaže nešto što ne može. Međutim, kod Tadića su mi, pre svega, upale u oči duge pauze koje pravi između rečenica. Generalno, to može da znači da osoba koja govori želi nešto da naglasi, ali i da zabašuri ono što je prethodno rečeno.“
Danijela Stojanović,
klinički psiholog i psihoterapeut, naglašava da je teško oceniti nečije ponašanje na osnovu izolovanih situacija, pa tako i predsednikovo:
„Češkanje po nosu ili glavi, skupljena usta, napet izraz, tapkanje nogu o pod ili grčenje ruku mogu biti pokazatelji nesigurnosti ili nedostatka samopouzdanja, a samopouzdanje najpre dolazi kada ubediš sebe da je ono što pričaš istina.“
Danijela Tiosavljević,
psihijatar, nije želela da tumači Tadićevu mimiku, ali je ukazala:
„Na našoj političkoj sceni takvi izrazi bliskosti su česti (grljenje i ljubljenje, prim. ur.), ali oni su po pravilu bontona neprimereni i izraz su nevaspitanja. S jedne strane, mogu biti dokaz bliskosti, ali se mogu koristiti i u manipulativne svrhe – da se u javnosti stekne osećaj prijateljstva između te dve strane. Ponekad su i ironični.“
Aleksandra Janković,
klinički psiholog i poslanica Nove Srbije, „kaže da Tadićev tim zadužen za njegov imidž slepo prati model ponašanja američkog predsednika“:
„Tadić je taj dobar lik iz komšiluka, prijateljski nastrojen. Ljudima prilazi s rečima: ‘Baci kosku!’, ‘Ako treba, usisaću vam kuću, prošetati psa…’ To je sve deo imidža. Ukoliko obratite pažnju, videćete i da prilikom fotografisanja često okreće glavu u jednu stranu, tamo gde je onaj crni čuperak. Neko mu je rekao da je to lepo. Dodirivanje nosa i lica je knjiški primer laganja. Kao i kada neko kaže: ‘Sada ću vam iskreno reći!’“
(„Alo“)
Slađana Delibašić,
pevačica i bivša učesnica rijalitija „Parovi“, na pitanje šta je naučila tokom boravka u „Parovima“, gde je veći deo vremena „provela u depresiji ili svađi sa dečkom“:
„Istina je da sam bila depresivna, ali sam naučila mnogo toga! Nakon rijalitija neke ljude sam postavila na svoje mesto i pojedinci nikada više neće imati prostora u mom životu. Drago mi je što sam uspostavila još bolji odnos sa ćerkama koje su navikle da pored mene ništa ne rade. Najdraže mi je bilo kada su mi priznale da ne mogu da žive bez mene, to me je dirnulo jer sam kao mala ostala bez majke.“
Da li su ona i njen partner imali seks tokom boravka u „Parovima“:
„Bilo je tih varijanti, recimo, u tuš-kabini. Međutim, nisam želela da to bude u krevetu jer mi takva vrste egzibicije ne treba u životu.“
(„Press“)
